Mega-carica

Brzina kojom se online komentatori ujedine u prvi front njegove odbrane, sa željom da na svaki način ponize i diskredituju žrtvu bila bi impresivna da nije tužna, zastrašujuća i uznemirujuća. Ako je „okrivljeni“ neko koga smatraju kul likom, intelektualcem i jednim od „svojih“, budite spremni na jedan sasvim novi nivo relativizacije nasilja prema ženama.

Može se reći da je intenzitet njihove mržnje prema žrtvi srazmerno proporcionalan njihovom uverenju o posebnosti dotičnog. I ne, ovde reč mržnja zaista nije preterivanje. Bojim se da je čak eufemizam. To nam je najbolje dokazala Lejla Kašić i dva Instagram posta na njenom profilu.

Nakon što je javno progovorila o seksualnom uznemiravanju koje je doživela od strane Ramba Amadeusa na snimanju emisije „Dnevnica“, Lejla je postala direktna žrtva još jednog tipa nasilja – digitalnog. Komentari koje sam čitala ispod njene objave, ali i ispod svakog teksta na ovu temu (bez izuzetka), bili su toliko uznemirujući da sam nakon određenog vremena njihovog čitanja počela da osećam jezu i fizičku nelagodnost.

Istovremeno, osetila sam ogromno divljenje za Lejlu koja je odlučila da opciju komentarisanja ostavi uključenom i tako iz prve ruke pokaže šta zapravo većina misli o seksualnom uznemiravanju, kako se isto percipira i kako se tretira žrtva koja odluči da progovori.

Intenzitet tih napada bio je u toliko veći jer je Lejla kao svoj kanal komunikacije koristila privatni profil, a ne zvaničan medij. Čovek kojeg je optužila uživa poštovanje ogromnog dela javnosti (posebno onog dela koji bi se nazvao „građanskim“) i to prvenstveno zbog svojih intelektualnih kapaciteta. Kada potpuno samostalno istupite sa optužbom protiv jedne takve medijske pojave, osuđeni ste na ono što je doživela Lejla – digitalno razapinjanje.

„Šta ti je tačno uradio?“, nizalo se u komentarima ispod Lejlinog posta i skoro pa da ste mogli da čujete bes sa kojim su te reči izgovarane. „Mi ćemo da odlučimo da li je tvoja trauma dovoljno ozbiljna da bi se o njoj javno razgovaralo, a već sada znamo da nije“ značio je svaki od tih komentara. Oni, naravno, znaju bolje. Uvek su znali bolje kako se žena oseća, šta sme da joj smeta, a šta ne, i da li se zaista osetila ugroženom ili je pak „glupača“ i „ludača“.

Kada je Lejla usled pritiska progovorila o dodirivanju intimnih delova tela, počeo je drugi niz nagađanja – preispitivanje termina „intimni“ i vremensko trajanje dodira. Nizali su se komentari gnusni koliko i svi prethodni o slobodi dodirivanja ženskog tela i ugroženim pravima muškaraca da sada slobodno pokažu naklonost. A kada je njihov „mega-car“ u svom ogavnom obraćanju javnosti, koje slobodno možemo okarakterisati kao najgore (ne)izvinjavanje u istoriji saopštenja ovog tipa, jasno priznao da je Lejlu „pipnuo, pljesnuo ili štipnuo po dupetu“ usledila su objašnjenja kako je trebalo da mu vikne i da ga ošamari, a ne da „od svega pravi toliku halabuku“.

I to vam je jedan od slikovitijih prikaza odnosa ovog društva prema svakom vidu seksualnog uznemiravanja i nasilja prema ženi. Šta god ona uradila – neće valjati. Šta god on uradio – naći se se opravdanje. I tako je oduvek. Ali, neće biti zauvek, u to sam sigurna.

Kada smo kao klinke u osnovnoj školi, od strane svojih drugova iz odeljenja svakodnevno doživljavale ono što se jedino može okarakterisati kao seksualno uznemiravanje (štipanje intimnih delova, guranje prstiju u zadnjicu ili takozvani „cajperi“, nabijanje u čoškove učionice uz simulaciju seksualnih pokreta) nikada nismo doživele da vidimo da je neko od njih kažnjen za takve postupke. A viđali su svi šta nam rade u periodima malog ili velikog odmora.

Istina, roditeljima nismo govorile. Bilo nas je sramota. Oni odrasli koji bi znali šta se dešava, objašnjavali su sve rečima: „Dečaci su to“. I već tada shvatiš da si prepuštena sama sebi, a da će njima takve stvari naprosto da prolaze.

Mnogo godina kasnije u tramvaju broj 9, grupa mlađih momaka stajaće blizu izlaza i jedan od njih će me uhvatiti za zadnjicu u momentu kada sam zakoračila iz tramvaja. Bilo je kasno, bila sam sama i imala sam 19 godina. Otćutala sam i nastavila najvećom mogućom brzinom ka zgradi u kojoj sam tada živela. Osećaj gađenja pratio me je i narednih dana. Osetim ga i sada kada se setim te situacije. Takva osećanja ne zastarevaju. Posebno ako ne reagujete odmah, kao što većina nas nije.

Ali, došle su neka nova vremena, a sa njima i neke nove žene koja vam više neće ćutati, pa bili vi deset puta samoproklamovani carevi. I svi vaši gnusni komentari kojima ćete pokušati da je ućutkate neće dati efekta. Lejla je i to vrlo slikovito prikazala.

Učinila je to potpuno sama, na svom profilu, uz vrlo malo reči, ali uz sasvim dovoljno razloga da u ime svake od nas koje smo nekada nešto slično doživele konačno stane na put svakom ko pomisli da mu to može proći. Ne prolazi više. Morate toga biti svesni. I sve vaše uvrede to neće promeniti samo će nas podstaći da se još srčanije borimo za svet u kojem nijedna žena, pa samim tim ni vaša ćerka, majka, sestra, rođaka, komšinica, prijateljica, poznanica i prolaznica na ulici to neće doživeti. A vi svojim postpucima slobodno nastavite da ih od takve budućnosti čuvate. Ne brinite, i one same će vam jednom reći – dosta. A taj trenutak se bliži.

Trenutak u kojem nas vaše „glupačo“, „ludačo“, „treba da se lečiš“ i slično, neće povrediti, već će nam samo potvrditi da nemate kud i da ste priterani u čošak, isti onaj gde su i nas gurali u osnovnoj školi. Ali ne brinite, mi vas nećemo uznemiravati. Mi ćemo se boriti da ni vi nikad ne doživite išta slično. U tome je razlika između pravih careva odnosno carica i onih koji su samo umislili da su to.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.