Na terenu šampionke, u savezima nevidljive

Ne pamtim da sam ikada ranije videla ženskog člana stručnog štaba reprezentativnih odbojkaških ekipa. Sigurno je da sam u krivu i da ih je više od ove jedne Italijanke, ali je isto tako sigurno da je njihov broj toliko nizak da se i dalje može podvesti pod statističku grešku.

U jednom od sledećih kadrova direktnog prenosa prikazan je naš stručni štab sačinjen od četiri muškarca. Divljenje koje osećam prema svemu što je ova reprezentacija uradila, na čelu sa ta četiri stručnjaka, kao da mi nije dopustilo da dalje analiziram tu situaciju već sam se fokusirala na početak utakmice.

Verovatno se danas ne bih vraćala na ovu temu da me na to nije podstakla poruka u mom inboksu. Naime, nakon što sam, kao što to i inače radim, putem story opcije podelila fotografiju kompletne odbojkaške reprezentacije uz reči zahvalnosti za svu radost koju su nam pružili, čitateljka mi je kao odgovor na tu objavu napisala sledeće: ‘’Valjda zbog ovog kontrasta crveno-plavo (misleći na boje dresova i majica, prim. aut), ali upada mi u oči to što je stručni štab ženske reprezentacije sačinjen isključivo od muškaraca. Ne znam da li to još neko primeti’’.

Tada sam shvatila da je ovo jedna od onih pojava koju verovatno dobar deo nas primećuje, ali ih smatramo toliko prirodnim i uobičajenim da ih ne dovodimo u pitanje. Ili, što je bio i moj slučaj samo dan ranije, sebe sprečavamo da kritički mislimo o sastavu timova koji su nas toliko puta obradovali. Mada, ovakva opažanja nemaju baš nikakve veze sa samim timovima, već sa sistemom čiji su oni deo.

Kako sam za sledeći dan imala zakazan intervju sa Sonjom Vasić, jednom od najboljih košarkašica u istoriji srpske košarke, odlučila sam da deo našeg razgovora posvetim upravo ovoj priči. Nisam bila sigurna koji je Sonjin stav, ali sam naslućivala da će imati šta da kaže na ovu temu. I bilo je tako.

Čim smo se dotakle ovih pitanja, Sonja je istakla da je za dobar deo uspeha ženske košarkaške reprezentacije zaslužna činjenica da je tim predvođen Marinom Maljković koja je uvek uspevala da sa psihološke strane odlično razume, motiviše i posavetuje svoje igračice, upravo zato što je i sama žena. Dodala je da je to ono što je neretko falilo muškim trenerima, koji se ne bi ni trudili da razumeju prirodu i psihu svojih igračica.

Osvrnula se na problematično ponašanje na različitim nivoima: od svakodnevnog odnosa prema ženskoj košarci koja se neprekidno upoređuje sa muškom i opisuje kao ‘’manje lepa za gledanje’’, do izuzetno malog broja žena na odlučujućim pozicijama u sportskim organizacijama.

Sonjino izlaganje je za mene bilo izuzetno važno jer retko čujemo da se profesionalne sportistkinje izjašnjavaju na ove teme, a još ređe da su ovako direktne i iskrene. Nažalost, Sonja je morala da istakne ono što i sve mi koje se borimo za rodnu ravnopravnost moramo da podvlačimo: naša borba nema za cilj da ponizi muškarce ili u ovom slučaju muški sport, već samo da kreira ravnopravnije uslove za sve.

Ako je suditi po brojkama iznetim pre nekoliko godina od strane Komisije „Žene i sport“ Olimpijskog komiteta, a u vezi sa statistikom zastupljenosti žena na rukovodećim pozicijama, i dalje smo jako daleko od željenog cilja. Prema tada iznetim podacima muškarci su bili predsednici u 32 saveza, dok se na toj poziciji nalazilo samo pet žena. Od 110 atletskih klubova, žene su bile na čelu samo dva kluba. Od 340 odbojkaških klubova žene su se tada nalazile na čelu njih 15. Od 365 košarkaških klubova žene su vodile samo dva kluba. U međunarodnom udruženju tada je bilo 49 muškaraca i 12 žena, a od 7.190 trenera u Srbiji, tada su samo 394 žene bile na toj poziciji.

Čak i da optimistično pretpostavimo da se u naredne tri godine od momenta objavljivanja ovih podataka situacija poboljšala, teško da bismo mogli da pričamo o drastičnom boljitku. Koja brojka više od navedenih i dalje je mnogo, mnogo manje od procenta odlučujućih pozicija koje zauzimaju muškarci. Zašto je to tako?

Jasan odgovor ne postoji, ali moguće ga je naslutiti. Sama činjenica da sport smatramo muškom zanimacijom, a samim tim i poslom, diktira način na koji se i društvo prema istom odnosi. Takmičenja muških reprezentacija su po pravilu praćenija i za medije interesantnija. O klupskom takmičenju tek da ne govorimo. Setite se kada ste poslednji put gledali prenos utakmice dva kluba ženske košarke. Upravo tako. Ne možete da se setite jer verovatno takav prenos nije ni bio emitovan.

Medijima je ženski sport interesantan tek kada pričamo o velikim takmičenjima i završnim fazama takmičenja. A i tada samo ako se utakmice ženskih reprezentacija ne igraju u istom terminu sa muškim. Da ne pričamo o omiljenom novinarskom porivu za pisanjem o fizičkom izgledu sportistkinja. Koliko ste puta pročitali da je neki sportista atraktivan? E, sada razmislite koliko ste puta naišli na tekstove u kojima su tako ili slično opisane pojedine sportistkinje.

Odnos sponzora ništa nije drugačiji. Sportisti su bili i ostali poželjniji ambasadori u odnosu na sportistkinje. Čak i kada su svetske i olimpijske šampionke, njihova atraktivnost prestaje onog trenutka kada se odluče da postanu majke.

Setimo se samo slučaja atletičarke Alison Feliks, sportistkinje sa najviše osvojenih olimpijskih medalja u istoriji. Bila je ambasadorka brenda Nike sve do 2018. godine kada joj je, inače tada trudnoj, Nike ponudio ugovor sa 70 odsto manjim iznosom uz odbijene garancije za produžetak ugovora ukoliko usled trudnoće dođe do pada njenih rezultata. Alison je napustila Nike i nastavila da osvaja medalje, ali je ovaj potez kristalno jasno pokazao kakav tretman imaju žene u sportu.

Ovo nas dovodi i do pitanja zarade koje se već godinama poteže, a pomaka skoro da uopšte nema. Čak 80 odsto sportistkinja je manje plaćeno od svojih muških kolega, pokazuju neka od skorašnjih istraživanja na ovu temu.

Profit je neretko glavna preokupacija i same države, pa se tako uglavnom ulaže u one sportove koji joj se mogu isplatiti bilo kroz donacije, bilo kroz ugovore, televizijske prenose, prodaju karata.

Kada tome dodamo činjenicu da su muški sportovi popularniji, eto odgovora i na koju stranu će biti usmerena pomoć države. Za njom stiže i medijska pokrivenost, a kao rezultat svega i interesovanje javnosti koja, htela to ili ne, prati ono što joj se najčešće servira.

Na kraju tog uzročno-posledičnog lanca nalaze se i sami budući sportisti i sportistkinje, te njihovi roditelji koji pod uticajem svega gore navedenog neretko biraju da upišu decu upravo na one sportove koji su i najpopularniji.

Uzevši u obzir i dalje prisutan stav da devojčicama nije mesto u svakom sportu, ne čudi rezultat iz 2018. godine po kojem je u tom trenutku u Srbiji bilo 159.525 sportista muškog pola i 27.579 ženskog. Ogromna razlika, složićete se? Prisutne su i ako pogledate broj i pol laureata važnih priznanja, ali čak i broj sportskih novinarki u odnosu na broj njihovih muških kolega.

Dakle, ne samo da smo daleko od željenog cilja, nego možemo da pričamo o poprilično izraženoj diskriminaciji žena u srpskom sportu. Sve te medalje i uspesi mogu da zakamufliraju stvarno stanje jer, kao što je juče i Sonja istakla, nakon pobeda niko ne postavlja dodatna pitanja. A važno je postavljati ih. Posebno jer je sport jedna od onih stvari za koju nas vežu brojne emocije usled kojih ne vidimo sve kristalno jasno. Ili ne želimo da vidimo. Jer, kako dirati u ono što nam je donelo toliko radosti i ponosa?

Znam, nije lako, ali je neophodno. Ne možemo slaviti fer igru na terenu, ako ona ne postoji i van njega. Licmerno je da veličamo sportistkinje, dok istovremeno dopuštamo da budu potpuno zaboravljene nakon što napuste teren bez dovoljno prilika da svoje znanje iskažu kroz neku od odgovornih pozicija.

Ne možemo da slavimo sport, dok istovremeno poručujemo da žene u njemu nije interesantno i atraktivno gledati. Ne možemo pričati o važnosti bavljenja sportom kod dece, ako devojčice u njemu i dalje potcenjujemo i u njih sumnjamo. Ako se već dičimo da smo zemlja svetskih i evropskih šampiona i šampionki, hajde da onda ta priča bude šampionska na svim poljima, a ne samo na sportskom terenu.