Ni traga od ljudskosti, a ni zdravog razuma

Ovaj put, bojim se, to neće biti slučaj jer ovaj tekst pišem iz nemoći. Istinske i duboke. A ta nemoć teško može da prođe nakon par hiljada ispisanih karaktera.

Druga solucija je da ne uradim ništa, a to više sebi ne mogu da dozvolim jer baš zbog nečinjenja, i to onog kolektivnog, tačnije globalnog, osećam pomenutu nemoć.

Istovremeno, odlično znam da ovaj tekst ništa neće promeniti, osim što će kratkotrajno umiriti moju savest. Nažalost, od moje nemirne savesti mnogo je veći problem njen opšti izostanak.

Pre koji minut pročitala sam poduži niz tvitova Gorana Mekića, Beograđanina koji skoro tri decenije živi u Izraelu i to u Eškolu, maloj opštini uz Gazu. U jutro 7. oktobra njegov kibuc našao se na udaru terorista Hamasa. Detaljno je opisao tok napada, ali i sve što je nakon njega usledilo.

Uz knedlu u grlu čitala sam te redove apsolutno preneražena situacijom sa kojom su se građani ovog dela Izraela suočili tog i narednih dana, a koja i dalje traje. Goran piše o potpunom uništenju određenih naselja; o velikom broju ubijenih, ali i kidnapovanih; o prepolovljenim školskim razredima; spaljenim kućama sa sve Izraelcima koji su se u njima krili; o ubistvima čitavih porodica. Čitam i saosećam sa ogromnom boli i patnjom koju Izrael i njegovi građani trenutno proživljavaju.

Samo koji tvit kasnije naišla sam na najnoviju izjavu premijera Izraela u kojoj kaže da je celokupno palestinsko stanovništvo odgovorno za napade Hamasa.

U tom trenutku već je bilo izvesno da će izraelska vojska započeti i kopnene napade na Gazu. Bombardovanje južnog dela Gaze, u koje je prethodno naloženo Palestincima da se evakuišu, uveliko je počelo. Bombardovane su i kolone vozila na putevima, koji su, navodno, predstavljali sigurnu trasu za povlačenje.

Istovremeno, Hamas je pokušavao da spreči evakuaciju civila. Profili na društvenim mrežama građana iz Gaze uglavnom nisu aktivni već 24 časa. Čini se da je internet u Gazi u potpunosti nestao. Sve ovo čitam sa istim zanimanjem kao i Goranove tvitove i osećam podjednaku bol.

Čitam iz minuta u minut. Čitam od trenutka kada sam saznala za vest o napadu Hamasa na Izrael. Nisam stručnjakinja za ovu temu. Nisam stručnjakinja ni za jednu od tema iole bliskih ovoj. Ali sam stručnjakinja za ljudskost i zdrav razum. Onoliko koliko smo stručnjaci svi mi koji smo dobri ljudi sa zdravim razumom. I zato uporno pokušavam da pronađem jednu iskru ljudskosti i zdravog razuma u svemu što se dešava i – nema ih.

Osim možda u izjavama onih koji su se i sami suočili sa najgorim gubicima. Otac čija je osmogodišnja ćerka ubijena od strane terorista Hamasa novinarima je rekao da je bio srećan kada je čuo da je njeno telo pronađeno. ‘’Od svih mogućnosti ova je bila najbolja jer sam znao da nije odvedena u Gazu’’, rekao je i nastavio: ‘’Tamo bi bila bez hrane, bez struje, bez vode, pod bombama, u jednoj sobi sa ko zna koliko ljudi’’. Neverovatno mi je bilo da je u svom najvećem bolu uspeo da sagleda i bol onih iz čijih redova su došle ubice njegove ćerke, ukazavši na uslove u kojima palestinski civili žive.

Tada sam se zapitala kako je moguće da izraelski zvaničnici ne uspevaju da pronađu trunku razumevanja za palestinske civile, ako i roditelji ubijene izraelske dece to mogu. Kako je moguće da takav odnos dolazi od predstavnika naroda koji je pre samo 70 godina i sam prošao kroz najgori vid dehumanizacije i sistematskog uništavanja? Kako je moguće da zvaničnici naroda koji je toliko stradao od rasističke ideologije, sada istu sprovode i to, čini se, bez iole ustezanja?

Tišina koja je odgovor na sva ova pitanja toliko je glasna da plaši.

Jedina koliko-toliko dobra vest koja se pojavila u večeri kada pišem ovaj tekst odnosila se na potvrdu da će EU utrostručiti humanitarnu pomoć Gazi. Međutim, deluje da Gaze uskoro neće biti, te da ni pomoć neće imati kome da pošalju. Deluje da je ovo odavno gotova stvar, samo mi sada gledamo njeno ‘’konačno rešenje’’.

Da, namerno sam upotrebila ovu sintagmu i iskreno mi je žao što je uopšte mogu iskoristiti u ovom kontekstu, ali bojim se da nemam mnogo drugih opcija. Ovo sve zaista liči na situaciju koja može prerasti u holokaust svoje vrste. Ti ljudi su u zatvoru na otvorenom koji je sada pod konstantnim bombardovanjem. Ti ljudi nemaju kud. I ti ljudi su vrlo svesno, organizovano i sistematski dovedeni u taj položaj. I da, među njima ima i terorista, ali onih 600 (do objave ovog teksta broj će sigurno biti veći) do sada ubijene palestinske dece sigurno to nisu bili.

Sa druge strane, Hamas ih je vrlo umešno iskoristio kao svoj štit, svestan da će Izrael morati najpre da ubije mnogo civila da bi eliminisao i same članove Hamasa. Onemogućavanje palestinskih civila da se evakuišu samo je jedan od pokazatelja toga. Otud palestinski civili nisu samo taoci izraelskih političara već i samog Hamasa. Otud razumem ono što bi novinari iz Gaze neretko izveštavali – građani Gaze su rođeni mrtvi, oni nemaju život, oni isključivo čekaju na smrt.

Poruke koje palestinski civili šalju svojim prijateljima i rođacima, a koje se ovih dana mogu videti na društvenim mrežama, upravo o tome govore. Oni se ne plaše smrti. Oni su na nju navikli. Plaše se samo da ih se niko nakon nje neće sećati.

A ja imam utisak da bi mnogima nakon njihove smrti laknulo. Čak i onima koji samo sa strane posmatraju sve što se dešava. Deluje kao da su ti ljudi svima samo smetnja i da njih nema, ne bi bilo ni ovog gorućeg problema. Pitam se da li je Evropa, pa i svet uoči Drugog svetskog rata isto ovako izgledao. Da li su evropski zvaničnici znali šta se dešava u Nemačkoj mnogo pre zvaničnog napada na Poljsku? Da li je evropska javnost znala? I da li su isto ovako ćutali? Nemam dovoljno znanja da na ova pitanja sa sigurnošću odgovorim. Mogu samo da slutim.

Kao što sada slutim ogromno zlo koje se nadvija nad čitavim svetom. A ja sam pred svim tim slutnjama i pred svim vestima koje su ih i izazvale potpuno nemoćna. I čitam sve kako bih stvorila ikakav utisak o kontroli nad situacijom jer mi se čini da ću, što više znam, bolje kontrolisati svoju reakciju, a istina je da mi je samo sve teže. Ne vidim niti jedan tračak nade. Samo ogromnu mržnju. Osećam je i dok čitam ‘’navijanja’’ na domaćim mrežama za jednu ili drugu stranu. Dok čitam sa kakvim se uzbuđenjem komentariše izraelska ili pak palestinska tragedija i gledam kako skala licemerstva puca. I pitam se: šta mogu da uradim? Jedini moj alat su reči. I evo ih. Ali teško da će one išta promeniti. Baš teško. Ali makar sebi mogu reći – nisi ćutala. Neće se ovo računati u bilansu svetskih dešavanja, ali u mom ličnom hoće.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.