Poslanik zla

Crvenom olovkom stida i sramote svakako će biti zaokružena izjava od pre tri dana kojom je na najbezobzirniji i najbezobrazniji način, usred Narodne skupštine Srbije, pokušao da diskriminiše poslanice i poslanike, a time i sve druge ljude, koji nemaju decu. Tim povodom Anita Mančić mu se i obratila.

Dok je govorila o neuspešnim vantelesnim oplodnjama kroz koje je prošla, grčio mi se svaki deo tela, pritisnut besom, tugom i nemoći. Isto sam se osećala dok sam par sati ranije čitala tekst Nenada Kulačina koji se u svoje i u ime svoje supruge obratio Martinoviću pišući o najtežim trenucima svoje porodice koja se četiri puta suočila su gubitkom nerođenog deteta.

Grčila sam se isto koliko i onog majskog dana kada me je u inboksu veliki pravoslavni vernik, podstaknut mojom kritikom Patrijarha zbog neadekvatnih reči upućenih Brankici Janković, maliciozno pitao imam li dece. Nastavio je da ponavlja pitanje sve dok ga nisam blokirala. Da je samo malo bolje pogledao moje prethodne objave, video bi i onu posvećenu spontanom pobačaju kroz koji sam prošla samo nekoliko nedelja ranije.

Sigurna sam da bi mi, da sam mu na taj događaj skrenula pažnju, rekao da sam to i zaslužila jer ne poštujem Patrijarha, pa samim tim ni veru, a ni Boga. Sigurna sam da bi se sladio onako kako to samo umeju “veliki čuvari tradicionalnih vrednosti i pravoslavlja”.

Onako kako to samo umeju radikali preobučeni u naprednjačku odoru. Onako kako to umeju svi Martinovići ove države, a mnogo ih je.

Volela bih da je pomenuta izjava bila posledica nekog velikog plana za skretanje pažnje sa važnijih tema, deo populističke demagogije kojom bi trebalo zavesti narod, deo neke veće političke strategije. Nažalost, nije.

Ona je ono što Martinović i njemu slični iskreno misle i u šta i sami čvrsto veruju, a što je mnogo gore od prve solucije. Ta izjava je samo jedan maleni segment njihovih životnih filozofija tako dobro ukorenjenih u sistemu i podneblju koje ih je stvorilo.

To da Martinović nije usamljen u svom stavu govorio je i onaj aplauz njegovih partijskih kolega. I ne, nije to bio aplauz po naređenju ili obavezi. Oni i te kako misle kao Martinović. To su ta zajednička uverenja koja su ih i okupila u poslaničke klupe vladajuće stranke, a koja su zapravo samo naznaka svih drugih neetičkih stavova u koje veruju i po kojima žive.

Da nisu usamljeni i van tih klupa, potvrđuju i komentari na objave na društvenim mrežama u vezi sa Martinovićevom izjavom. Pogledajte ih samo malo bolje, ali nemojte se držati Tvitera i Instagrama. Pročešljajte Facebook i TikTok, mreže koje mnogo bolje prikazuju mentalitet mase. Svaki drugi komentar bio je u maniru – šta se ljutite, čovek je lepo rekao.

To su ti srpski domaćini kojima je žena dobra samo ako je plodna i ako će da podari kojeg muškog naslednika (ne valjaju ni one što rađaju žensku decu, razume se). To su te domaćice ogrezle u internalizovanoj mizoginiji kojima ništa nije ni draže ni milije do da izgovore “nerotkinja” i “jalova” za svaku ženu koju poznaju, a koja ne može da ima decu. “Kurva” je, razume se, rezervisana za one koje svesno odluče da se ne udaju i nemaju decu.

Najgore od svega, to uverenje blisko je i mnogima koji čvrsto veruju da nisu kao Martinović i ekipa. Pobuniće se zbog njegovih reči, ali isključivo zbog uvrede onih koji nemaju decu jer nisu mogli, a ne jer su tako odlučili. Za ove druge i oni bi imali par sočnih izjava, ne brinite.

To uverenje je zapravo toliko jako, duboko i sveprisutno da se sada na mrežama može videti gomila objava ljudi koji nemaju decu, a koji sada osećaju potrebu da objasne zašto je to tako. Njihove objave su zapravo pravdanja jer i oni sami negde veruju u tvrdnju da su manje vredni. Svojim objavama pokušavaju da objasne da takav razvoj situacije nisu želeli, već se život tako odigrao.

Čak i jedna Anita Mančić izgovara kako sebe smatra “neuspešnim čovekom” osvrćući se na činjenicu da nema decu. Ja imam razumevanja za takva osećanja, ali me beskrajno rastužuje činjenica da su toliko prisutna. Rastužuje me spoznaja da je toliko ljudi sklono da obezvredi sebe jer ih je društvo nateralo da veruju da su vredni jedino ako su roditelji.

Imam potrebu da sve te ljude čvrsto zagrlim i kažem – vrediš. Sa ili bez dece, vrediš podjednako i nikad to nemoj zaboraviti. I ponavljala bih to iznova i iznova dok ne bi izgubili potrebu da Martinovićima ove zemlje pravdaju činjenicu da nisu roditelji.

Gledajući pomenutu izjavu i čitajući reakcije duboko povređenih građanki i građana shvatila sam, i to po ko zna koji put, da je najtragičnije što je ovaj režim učinio ovoj zemlji upravo to što je omogućio da najgori među nama, oni sa najmanje skrupula, vaspitanja i savesti, dođu do određenih pozicija i moći. Od Narodne skupštine do mesnih odbora – svuda je isto.

Od korupcije, krađa, sprega sa kriminalom nekako ćemo se oporaviti, ali od tog crnila koje je zaselo u najvažnije fotelje – mnogo teže. Oni će se grčevito boriti da tu ostanu, kao što će se i oni slični njima grčevito boriti da do tih mesta i sami dođu. I sejaće svoj otrov i mržnju kako god stignu, ubeđeni (donekle i ispravno) u svoju nedodirljivost. I brojaće tuđu decu, kao što broje i krvna zrnca analizirajući tuđe poreklo i tražiće svaki način da nahrane najgore porive u sebi i u svojim glasačima.

I zato je ova borba zapravo mnogo više od političke. Ovo je borba ravna onim o kojima smo čitali kao klinci – borba dobra i zla. Hajde da se zajedno potrudimo da kraj naše priče bude isti kao u tim knjigama koje smo čitali. Hajde da dobro pobedi.

Vidimo se u subotu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.