Slavite ženski bes – jer on će promeniti svet

Gledala sam tada prvi put kako se na ulicu izliva ženski bes i sve potisnute emocije koje su mu prethodile. Slušala sam žene iz mase kako pred gomilom nepoznatih drugih žena (i tek po kojeg muškarca) pričaju o najtežim životnim momentima i vidovima nasilja kroz koje su prošle.

Gledala sam kako one plaču, a sa njima i svi ostali okupljeni, iako jedni drugima ni imena nisu znali. Gledala sam kako se teše, grle i kako se među njima rađa razumevanje i saborništvo proisteklo iz spoznaje da smo sve, ali baš sve, nešto slično doživele.

Gledala sam kako suze u trenu prerastaju u bes i kako iz žena kulja ljutnja koju je porodilo ogromno, višegodišnje potiskivanje svih emocija zbog kojih bi nas optuživali da smo histerične i neuravnotežene.

I koliko god svi ti prizori bili emotivno teški, istovremeno su mi davali neverovatnu količinu optimizma i uverenja da svet više nikad neće biti isti jer će ga besne žene promeniti.

Niti jedan protest pre, a ni nakon tog, nije ništa slično kod mene izazvao. Sve do prošlog petka i protesta studentkinja ispred FPN-a.

Sled događaja vam je, verujem, već dobro poznat. Nakon šuškanja po fakultetskim hodnicima da će Slaviša Orlović biti sledeći dekan FPN-a, stigla je i zvanična vest da ga je nastavno-naučno veće ovog fakulteta izglasalo na ovu poziciju. Čekala se samo odluka Saveta fakulteta.

Za širu javnost ova vest ne bi bila od posebnog značaja da Slaviša Orlović nije 2014. godine udaljen sa mesta prodekana nakon što ga je studentkinja master studija optužila za seksualno uznemiravanje.

U godinama koje su usledile, veliki broj drugih studentkinja je neformalno izražavao slične pritužbe, da bi se takva svedočenja masovno proširila društvenim mrežama u poslednjih par godina kada se glasnije govorilo o slučajevima seksualnog uznemiravanja u obrazovnim institucijama u Srbiji.

Nakon vesti da je Orlović izglasan za dekana, novi talas takvih svedočenja proširio se društvenim mrežama. Bivše studentkinje ovog fakulteta, zajedno sa aktuelnim, glasno su iskazale nezadovoljstvo zbog činjenice da Orlović ne samo da nije bio adekvatno kažnjen zbog svojih postupaka, već je i napredovao u svojoj akademskoj karijeri.

Dan pre zasedanja Saveta FPN-a, studentkinje ovog fakulteta su uz podršku kolektiva Ženska solidarnost organizovale protest ispred same institucije. Protest je bio zakazan pola sata pre početka zasedanja. Kako sam i sama bivša studentkinja ovog fakulteta i kako sam još iz tih dana, a bilo je to pre skoro 20 godina, bila svesna Orlovićeve reputacije, nisam imala dilemu hoću li i ovaj protest uživo podržati i ispratiti.

Dok sam stajala sa strane kako bih sve lepo zabeležila i podelila dalje sa svojom publikom, posmatrala sam te mlade neustrašive žene i razmišljala o tome koliko je takva scena bila nezamisliva u vremenima mog studiranja na istoj ovoj instituciji. Nije to bilo baš tako davno, ali u pogledu načina na koji sada komentarišemo ove teme, čini mi se kao da je bilo pre nekoliko vekova. Kako sam samo ponosna na mlađe generacije žena!

Elem, u jednom momentu na stepenicama fakulteta pojavio se aktuelni dekan, profesor Dragan Simić. Zamolio je za megafon i dobio ga je.

Izgovorio je nekoliko rečenica saosećanja sa studentkinjama, kao i obećanje da će se fakultet pravnim sredstvima dalje pozabaviti ovom tematikom.

Tada je jedna od devojaka iz mase uzviknula: „Imali ste osam godina da to uradite, zašto niste?“, aludirajući na činjenicu da je Simić već toliko dugo dekan, a da su optužbe na račun Orlovića duplo starije.

Pridružila joj se još jedna mlada žena. I još jedna. I baš tada, u tom momentu sam ponovo osetila onaj nalet optimizma koji mi kaže – hej, svet zaista više nije isti – besne žene su ga promenile i tek će.

U tim uzvicima slilo se više hrabrosti, emocija i odlučnosti no što sam ih čula na brojnim, daleko većim protestima.

Način na koji nisu ustuknule, način na koji se nisu povukle niti dopustile da njihovu reč nadjača ona sa druge strane, već tada mi je jasno dao do znanja da te žene nikada neće dopustiti da jedan čovek sa Orlovićevom reputacijom bude njihov dekan.

Kada je par sati kasnije stigla vest da Orlović nije dobio apsolutnu većinu glasova Saveta (ovde nije loše još jednom napomenuti da je 5 članova Saveta podnelo ostavke, na čemu im treba javno čestitati), a onda i da je na nagovor Maje Gojković, članice Saveta, pokušan ponovni protivpravni izbor koji nije u skladu sa statutom fakulteta (ah, ti naprednjaci i njihova ljubav prema izbornim krađama), ja sam sa punim mirom mogla da garantujem da im ovaj put malverzacije i mahinacije neće uspeti. Ovaj put na drugoj strani su imali besne žene. Tu silu teško da bi mogli da zaustave. I tako je i bilo.

A ne zaboravite, te mlade žene treba da nastave svoje studiranje.

Treba da izađu na ispit kod tog istog Orlovića.

Treba da nastave svoje živote u društvu koje obožava da ućutkuje žene i kažnjava ih kada progovore.

Imajte to sve na umu kada analizirate ovaj događaj.

U sistemu u kojem je gledanje sopstvenog interesa, bez osvrtanja na tuđe žrtve i patnju, postalo obrazac i vid poželjnog, ove devojke drže lekciju o ljudskosti.

Jer, nisu sve one doživele seksualno uznemiravanje, ali veruju ženama koje jesu.

I ne žele da se još njihovih koleginica nađe u toj drugoj grupi.

I ne žele da na fakultet odlaze u strahu, niti da jedna drugu upozoravaju na nasilje, a posebno ne žele da nasilnici dobijaju još više moći.

I žele da ih neko konačno čuje. Srećom, mnogo su glasnije od nas starijih, a uz to imaju i megafon u rukama. Čuće ih i ko neće.

I tako će njihov glas menjati svet. I već ga menja.

Jer, sasvim sam sigurna da će i sam Orlović, koji nažalost i dalje ostaje u redovima profesora na Fakultetu političkih nauka, ali i svaki drugi profesor ove i drugih institucija morati da se sledeći put dobro zamisli pre nego što započne svoj mali ritual.

Više se igre tog tipa ne praštaju. Makar ne od strane žena. A ja ne bih volela da se nađem na suprotnoj strani ženskog besa. Te sile koja ne poznaje granice.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.