Srbija, kamion koji tone

Za vas koji niste imali priliku da vidite ovaj prizor savetujem da uz upotrebu Gugla pronađete fotografiju. Vredi videti je. Ne samo zbog prirode događaja već i zbog onoga što ova fotografija simbolično predstavlja.

Stanari pomenute ulice prijavili su kvar na cevima još tokom popodneva, a nakon što su primetili žutu vodu koja se slivala ulicom. Nadležne službe nisu izašle na teren. Manje od 12 sati kasnije kamion je propao kroz vodom natopljen asfalt. Saniranje kolovoza trajalo je čitavog narednog dana.

Dok sam gledala fotografiju koja se sa pravom širila društvenim mrežama uz reči čuđenja, shvatila sam da zapravo gledam u simboličnu ilustraciju stanja u ovoj državi. Problemi su evidentni, na njih se neretko i ukazuje, nadležni i odgovorni ćute ili skrivaju istinu, a onda nas katastrofalni ishod te ćutnje dovodi do još mnogo gorih neprilika.

Neprilika poput one da nam osrednji decembarski sneg napravi potpuni kolaps u radu energetskog sistema. Mada, da se razumemo, sneg nije bio jedini problem.

Ključni problem je mnogo veći, gori i stvarniji, i o njemu se govorilo i pre aktuelnih dešavanja. Na dan kada su se pojavili snimci iz Termoelektrana Nikola Tesla, na kojima vidimo kako se umesto uglja koristi blato prskano mazutom iskreno sam se nadala da pričamo o nekom vidu preuveličanja.

Iako mi je tematika daleka i strana, iz obrazloženja koja su pratila video bilo je jasno o kakvom i kolikom problemu je reč. Sve što sam i narednih dana slušala a da je u vezi sa ovom temom istinski me je uplašilo. Uplašila me je činjenica da pre ovog slučaja TENT u svojoj istoriji nije radio samo dva puta i to tokom bombardovanja i poplava 2014. godine.

Uplašile su me reči stručnjaka koji upozoravaju da EPS nikada ranije nije ušao nespremniji u zimsku sezonu, da su zalihe uglja na zabrnjavajuće niskom nivou, da je korišćenje mazuta direktno odgovorno za ogromno zagađenje sa kojim se borimo. Nisam stručnjakinja, ali su problemi toliki da odlično uviđam i razumem tuđu nestručnost.

I ma koliko da sam svesna posledica partijskog zapošljavanja neadekvatnog kadra, jednim delom svog bića sam se ipak nadala da je situacija iole bolja u institucijama od nacionalnog značaja. Kakav šamar realnosti.

Nakon one prekjučerašnje konferencije na kojoj smo gledali predsednika kako se drži za glavu, grize za šaku i govori o vešanju za luster ja osećam istinski strah od kolapsa u kojem već jesmo i od onog koji može da usledi.

Ne zato što sam ikada imala poverenja u njega i njegove sposobnosti, pa se sada u iste razočaravam, već zato što je evidentno da je na naplatu stiglo višegodišnje bahaćenje čije su razmere bile gore i od najcrnjih scenarija.

Baš zato imam utisak da je Srbija poput onog kamiona u Kačarskoj ulici. I sada je sasvim jasno: pod nama asfalt ubrzano puca.