Srpski košmar vijetnamskih radnika

Bez dokumenata, primanja, adekvatnih uslova za san, rad, život. Uplašeni, bez znanja jezika, u zemlji koju verovatno nisu znali ni na mapi da pokažu. Dovedeni pod ko zna kojim obećanjem, zadržani pod ko zna kojim okolnostima.

Zapravo, sada znamo kojim. Onim koji se jedino mogu opisati kao trgovina ljudima. Da zlo bude veće, u Srbiji ne postoju vijetnamski konzulat. Oni nemaju ni instituciju kojoj mogu da se obrate. Srećom, neke ovdašnje organizacije su se obratile njima. Ili su makar pokušale dok im to nije bilo onemogućeno jakim obezbeđenjem i crnim džipovima.

Ipak, tvrde da ne odustaju i da će dati sve od sebe da stvari pokrenu sa trenutne tačke po kojoj se na samo 70 kilometara od Beograda 500 stranih državljana bez dokumenata tretirao kao ropstvo.

Organizacije koje spominjem su Astra i A11 Inicijativa za ekonomska i socijalna prava i želim da im na ovaj način pošaljem najsnažniju moguću podršku. U jednom od svojih tvitova posvećenih ovoj temi napisali su da bi im značila reakcija šire javnosti kako bi se rešenje za situaciju pronašlo što pre. Ovo je moj mali doprinos.

Radnike u fabrici obišli su i članovi Zrenjaninskog socijalnog foruma. Nakon dugih pregovora sa obezbeđenjem koje im nije dopuštalo da priđu radnicima, jedan od vijetnamskih radnika je prišao Zrenjanincima i preuzeo donetu pomoć. Sinoć videh da se u priču uključila i Solidarna kuhinja koja će radnicima pripremati obroke i obezbeđivati pakete namirnica i pijaće vode budući da česmovača u Zrenjaninu nije za piće.

Koliko me je potresla inicijalna vest, toliko me je ganula želja dobrih ljudi ove zemlje da nešto preduzmu. Za to vreme, neki drugi ćute. Mislim najpre na one u institucijama, a onda i kolege novinare i novinarke kojima očigledno ova ljudska nesreća nije dovoljno interesantna da joj posvete malo više pažnje. Čudno. Ljudske nesreće su im uglavnom omiljeno gorivo.

A ova nesreća ne pogađa samo vijetnamske radnike. O tome kako i koliko pogađa i one sa ovdašnjih prostora govorio je radnik iz Zrenjanina, čije ime nismo saznali, čiji lik nismo videli i čiji pravi glas nismo čuli. Molio je novinarsku ekipu koja ga je intervjuisala da tako bude iz straha od odmazde zbog svega izrečenog. A reči su se ticale surovih uslova za rad kojima su on i njegove kolege izloženi.

Pričao je o hladnoći, o manjku radnih odela i zaštitne opreme, o nepostojanju sanitarnih čvorova, o povređenom kolegi koji je sat vremena čekao na Hitnu pomoć jer su poslodavci najpre zvali Kinu, pa tek onda lekare. O nepostojanju zdravstvenog osiguranja od povreda na radu, o radnom vremenu koje traje mnogo duže od propisanog, o primoravanju da zakašnjenje od pet minuta odradi dodatnim satom na poslu.

Sigurna sam da je sve ovako, a moguće i gore, i za vijetnamske radnike, sa tim da postoji jedna velika razlika: oni nemaju gde i kome da se vrate uveče. Oni nemaju slobodu kretanja. Oni nemaju nikakvu slobodu. Zbog toga su neretko i štrajkovali, a tada im je oduzimana i hrana i voda.

Ne pišem ovo kako bih probleme jednih umanjila, a drugih uvećala, već samo kako bih istakla suludost situacije koja se dešava u našem bliskom okruženju. A ta suludost je otpočela sa samom izgradnjom fabrike i manjkom zakonom propisanih istraživanja o uticaju iste na životnu sredinu.

Nastavila se svime onim o čemu mesecima čitamo, a kulminirala je činjenicom da je veliki broj radnika ove fabrike u položaju koji se jedino može opisati kao ropstvo.

Nemam mnogo pametnih reči da zaključim ovaj tekst. Samo ogromnu tugu zbog činjenice da smo svedoci ovakvih dešavanja u svom najbližem okruženju. A po svemu sudeći postali smo i saučesnici.

Kad god pomislim da ne može niže i dublje…