Svi smo mi Zlata

Odgovora o počiniocima i organizatorima jednog od gnusnijih zločina prema životinjama u skorijoj istoriji Srbije i dalje nema. Broj tačno ubijenih pasa u noći između 12. i 13. oktobra i dalje nije utvrđen, ali prema saznanjima udruženja i pojedinaca koji se bave zaštitom životinja u ovom kraju Srbije, taj broj nije manji od 15. Simbol svih ubijenih pasa iz Smederevske Palanke postala je Zlata, pas koji je često boravio ispred Maxi radnje u ovom gradu i koji je tu i ubijen, što je i zabeleženo na snimku sa sigurnosnih kamera.

Taj snimak, snimak na kojem se vidi kako dvojica muškaraca odvlače krvavo Zlatino telo, postao je ključni dokaz u ovom slučaju, a za mnoge građane Srbije i razlog zbog kojeg su tih dana bili uznemireni, potišteni, ljuti i tužni. Građani Smederevske Palanke bili su sa pravom i uplašeni jer su shvatili da se pod okriljem noći naoružana lica slobodno šetaju njihovim gradom i ubijaju nemoćne i nedužne.

Tim povodom u više navrata okupili su se u centru Palanke tražeći adekvatnu reakciju nadležnih. Kako iste još uvek nema, odlučili su da danas započnu protestni marš za ubijene i zlostavljane životinje u Srbiji. Naime, aktivisti planiraju da pešače od Palanke do Beograda kako bi iskazali revolt zbog nerešavanja slučaja ubijanja pasa u centru Smederevske Palanke, ali i u svim drugim gradovima i mestima u Srbiji. Završetak marša planiran je za sutra, u period između 13h i 15h ispred Predsedništva.

Danima aktivno pratim šta se dešava sa ovim slučajem, ali i kako se hrabri građani Smederevske Palanke odnose prema istom. Na jednom od prvih protesta organizovanih ovim povodom, nastao je snimak na kojem se građanka ovog grada obraća nekom od prisutnih i izgovara reči o kojima od tad nisam mogla da prestanem da mislim. Prenosim vam njen „govor“ u celosti:

„Nemojte akcenat da stavljate stalno u vašim pričama na “problem pasa lutalica”! Problem čoveka i njegovo ponašanje prema slabom je ključna stvar! Nije slab onaj ko nema reč da kaže kako mu je, oni su rođeni kao i mi. Tu su gde su. Moramo da naučimo da živimo zajedno, kao što živimo zajedno sa komšijama. Pas nije problem. Problem je čovek i njegova agresija i nesvesnost. Stanje nesvesnosti treba rešavati u našoj populaciji. Edukovati, deci pokazivati da životinja nije pretnja. Da je ljubav ono što otvara vrata, to je to.

Nemojte stalno u pričama: „Problem pasa lutalica, mi smo za da se reši…“ Neću pse da trpaju u kaveze u moje ime! Ja sam čovek! Znam šta je vrednost slobode, života, pravde, ljubavi. Zalažem se za sve da žive tako, ne samo za sebe i svoju porodicu. Za sve što je stvoreno.

Ako se razvijamo u tom pravcu i pričamo u tom pravcu, napravićemo zajednicu po meri svih u to sam uverena, jer znam da je to moguće. Iskreno vam ovo kažem, totalno sam pokidana kao čovek, stvarima koje oni takozvani „naši” rade u naše ime.“

Slušala sam taj snimak iznova i iznova, istovremeno srećna i tužna što konačno čujem verbalizaciju stavova i mišljenja onog normalnog i čistog dela stanovništva ove zemlje, za koje znam da postoji, ali se neretko povlači pred naletom bahatih, korumpiranih, alavih i krvoločnih. I razmišljala sam detaljno o rečima ove hrabre žene. Odnos prema slabijem. Odnos prema nezaštićenom. Taj odnos definiše svako društvo, pa i ovo naše.

Način na koji je taj odnos uspostavljen, zapravo najbolje oslikava vrednosti koje jedno društvo slavi i na kojima počiva. I onda sam se osvrnula na vesti koje su tih dana stizale do mene, a u kojima su se mogli naći silni primeri odnosa prema slabijem – prebijanje i ubijanje žena, prebijanje dece, zlostavljanje životinja, napadi na pripadnike seksualnih manjina… Zatim sam počela da razmišljam o svakom odnosu u ovoj zemlji koji na jednoj strani podrazumeva neki vid moći, a na drugoj izostanak iste.

Od najbanalnijih primera poput radnika na šalteru koji ima moć da vam overi određeni dokument, ali eto neće, jer mu se može, do odnosa najviših institucija moći prema običnom građaninu ove zemlje. Razmišljala sam i shvatila – svi smo mi Zlata. Svi smo mi na nišanu, samo je pitanje kad će i ko povući obarač i da li ga išta u tome sprečava.

Kada čujete priče o ponašanju policijskih službenika u slučajevima porodičnog nasilja, ima li u tom ponašanju mnogo razlike u odnosu na slučajeve zlostavljanja životinja? „Možda ga je napala“ biće reči kojima će rado opravdati i jedan i drugi zločin. Te reči će rado upotrebiti i njihove prve komšije, poznanici, prijatelji.

Osećate li se zaštićenije u ovoj državi od običnog psa lutalice? Ukoliko je dovoljno moćan onaj koji vas napadne, mislite li da ćete dobiti više pravde od pasa u Smederevskoj Palanci? Žao mi je, ali mislim da i vi i ja znamo odgovor na ovo pitanje. Samo pokušavamo da ga potisnemo jer nam je tako lakše da se suočimo sa svakodnevnicom. Neko će se sa tim stanjem stvari pomiriti, jer će mu istina preteško pasti, neko će to stanje stvari opravdavati, pa čak i slaviti, a neko će pokušati da makar nešto po tom pitanju promeni.

Ljudi koji će danas krenuti u protestni marš iz Smederevske Palanke pripadaju ovoj poslednjoj grupi. Hajde da im se sutra pridružimo. Hajde da makar znamo da smo probali. Zbog svakog slabijeg bića u ovoj zemlji, a svako od nas to jeste ili to može da bude.

I svako ko nam je drag to jeste ili to može da bude. Imajte to uvek na umu. Zlostavljana ili ubijena životinja je samo naznaka nasilja koji svako od nas sutra može da iskusi. Hajde da ga zajedno okonačamo time što ćemo zahtevati da makar neko u ovoj zemlji dobije pravdu, ako to već ne možemo biti svi. A jednom, ko zna, možda u tome svi i uspemo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.