1996 – 2016.

Toliko mi toga u CG liči na predvečerje srpskog Petog oktobra, ali i – podseti me na to Srđa Popović, pa zavirih u svoje kolumne iz „Blica“ i „Demokratije“, s kraja 1996 – na Srbiju, od pre tačno dve decenije. S tom razlikom što su Miloševići lopovi tada pokušali da pokradu lokalne, a Đukanovićevi „velike“, parlamentarne izbore…

Socijalisti su čvrsto zgrabili federaciju, ali su na putu da ostanu bez provincije, osim ako ne repriziraju kninski scenario instaliranja Martića umesto Babića. (pisah 9-10.11.1996)

Nema te vlasti na svetu koja dragovoljno ukida samu sebe. Tako nešto najmanje pada na pamet ovoj srpskoj… Neće, dakle, socijalisti lako prepustiti vlast ili će je formalno dati, ali će joj toliko skratiti ovlašćenja da će opozicioni gradonačelnici izgledati kao lokalni Zorani Lilići. No, i opozicija se konačno mora odlučiti želi li – pod jedan – da tu vlast ruši. Iznutra, participiranjem u njoj samoj, što joj je već nuđeno posle izbora 1993? Ili se deo opozicije, ipak, vraća svojoj revolucionarnoj opciji iz 1991? (20.11.1996)

Od 17. novembra, a naročito od sinoć, „procedura“ je spasonosna formula pomoću koje nepoznati „alhemičar“ poraz pretvara u pobedu po jednačini: ono što je bilo – nije bilo, to što piše, u stvari, ne piše i, na koncu, sve je relativno, od broja glasova do odluka izbornih komisija, od vrste glasačkih listića do zakonskih rokova, od pravne snage overenih zapisnika do mišljenja nadležnih sudova. U Srbiji, plašim se, nema glasa razuma, već samo dubok procep, a umesto ćuprije – „procedura“. A od Dejtona se, izgleda, ni svet više ne zanima za naše „unutrašnje stvari“. Valjda smo Dejton tako dobro odradili da sada svi mi u ovoj zemlji jedni drugima možemo da činimo što želimo. (25.11.1996)

Srbija poslednjih dana šeta na tankoj žici između klasične diktature i totalne demokratije. Bahatost kojom su Miloševićevi čauši, najpre priznali poraz, a potom bezobzirno pokušali da otmu lokalnu vlast, izgleda da će im se obiti o glavu. Danas ili nešto kasnije- ruše se temelji Miloševićeve kule od karata. Zbog toga panika u vrhu SPS, tačnije JUL, te čudne prevratničke organizacije koja već dve godine vlada u ime legalno izabrane vlasti. Sve je bilo spremno za upotrebu sile, a onda se odjednom nešto prelomilo. (7.12.1996)

Tamo gde se spajaju dve reke suočiće se, možda već u utorak (nadajmo se, samo oči u oči) dve Srbije. Kertesima, Pankovima i ostalim nosiocima „jogurt spomenice“ jasno je da novo izvođenje naroda na ulice u svrhu odbrane klasičnog postizbornog lopovluka, može da znači samo jedno – otvoren poziv na građanski rat. No, izgleda da je nekome, nevažno da li domaćem ili stranom faktoru, upravo i cilj da uterivanjem straha običnom puku od eventualne promene vlasti – sačuva samog sebe. (22.12.1996)

Ova vlast je zakoračila u poslednju fazu komunističke utopije koja, ako se sećate klasika marksizma, podrazumeva odumiranje, to jest samoukidanje države. To podsecanje grane na kojoj sedi, režim je učinio definitivnim pretvaranjem policije u stranačku gardu. Srpski policajci u utorak su izašli na beogradske ulice da čuvaju one što su „za Srbiju“, a juče je trebalo da brane lopove iz beogradske leve koalicije koji, uprkos katastrofalnom porazu, ne žele da predaju vlast u prestonici. A izgleda da protiv takve monstruozne ideje ni Predsednik lično nema ništa protiv, dapače. Ili Predsednik – baš mi lepo zvuči – nije obavešten da Beograđani nisu glasali za mangupe u njegovim redovima… (27.12.1996)