2014. via 1993.

Tzv. demokratska opozicija je, tada, po treći put u roku od tri godine, „skapavala od gladi“ spasavajući režim, a sve glumeći neodlučno Buridanovo magare, neodlučno između dva „podjednako“ mrska – onog Miloševićevog i onog radikalskog – plasta sena. O tome sam pisao u pokojnoj „Borbi“, npr. u tekstovima „Buridanov magarac na režimskim jaslama“ (4.10.1993) i „Novi putnici u starom vozu“ (23-24.10.1993), no tada se Google još nije bio rodio. Zbog čega se, s jasnom namerom, prepričavam…

Ali, kad smo već kod magarenceta, kolaboracije i kohabitacije, pade mi na um ona pretnja Filipa Makedonskoga Atinjanina: „Nema bedema velikih i čvrstih oko Atine koje ne bi preskočio magarac natovaren zlatom…“.

Ne znam zašto me Srbija januara 2014. podseća na suludu 1993, godinu u kojoj je premijerovao nesrećni Šainović, iako danas cene u maloprodaji ne skaču za 352 biliona, a troškovi života za 628 biliona procenata godišnje; iako ovo nije ta 1993. u kojoj su Šešeljevi, Nikolićevi i Vučićevi (Š.N.V) radikali bili otkazali poslušnost Miloševićevim i Dačićevim socijalistima… Valjda zbog onog obrazloženog predloga vlade za samoraspuštanjem koji je – nakon višednevnog čerečenja Šainovića „od strane“ Tomislava Nikolića – stigao na Andrićev, a Miloševićev, venac?

Zašto je ondašnja demokratska opozicija spasavala Miloševićevu stranku od radikala? Pisao sam tada da je, možda, „reč o nečijoj nečistoj savesti, o kompleksu koji dobar broj opozicionih vođa vuče još iz vremena sopstvene disidentske „slave“, koju su neki od njih dobro unovčili, neki, opet, iskoristili za stvaranje oreola nedodirljivosti oko svoje glave, dok je svima zajedno, opšte mesto – često isprazno kritizerstvo i nespremnost za podelu odgovornosti“. Pa sam pitao (za šta sam, između ostalog, dobio nagradu „Staša Marinković“, a ne „zbog izveštavanja sa presica

SPO-a“, kako u „Danasu“ tvrdi ambasador R. Cvetićanin): „Ko je sve organizovao „paravojne formacije“, crtao mape, izvlačio novac iz „Jugoskandika“ i „Dafine“, upražnjavao partijski „reket“, razvlačio tzv. društvenu imovinu; i u čemu je, dakle, razlika između „četnika“, Arkanovih „tigrova“, „Belih orlova“, Draškovićeve „Srpske garde“ ili nekih dobrovoljačkih formacija pod nezvaničnom firmom SPS?“

Jer, još tada je uvodničar „Tajmsa“ tvrdio da, posle izbora, sledi konsolidacija vlasti, ali i „kooperativnije“ ponašanje srpskog predsednika (novi „ljubimac“ Zapada?), što je podrazumevalo nove ustupke u pogledu Krajine, Kosova…

A svoj kolaboracionizam s Miloševićem, u tom trenutku (i danas?) „najomiljeniji režimski opozicionar“, obrazlagao je time da se u Skupštini ne glasa o poverenju Šainovićevoj vladi već – o poverenju fašizmu (čitaj: Š.N.V. radikalima i Koštunici) u Srbiji! U vagone Miloševićeve „pobedničke kompozicije“, te 1993, bilo je nagrnulo sa svih demokratskih strana, ponajviše onih što su smatrali da, po svaku cenu, moraju „unutra“, jer vlast, ionako, ali nedovoljno efikasno, sprovodi baš njihovu autentičnu politiku… Sve je isto, samo Njega nema.