A da je „Pera odmah otišao na policiju“?

Što će reći, u najvećem interesu je samog Dačića da se sve optužbe u vezi s njim isteraju na čistac. A oni koji to traže nisu nikakvi „đilasovci“, „vučićevci“ ili, daleko bilo, inspiratori „državnog udara“, već njegovi pravi prijatelji. Jer, ne dao bog da vas neko brani kao što na Dačića „ne daju“ Ružić ili Đukić-Dejanovićka.

Svako zataškavanje prirode kontakata koje ni sam premijer ne spori, značilo bi definitivan početak gašenja njegove političke zvezde, ma koliko bi odlaganje rasplitanja „Kolarića Panića“, nekome moglo da zaliči na Dačićev kratkoročan trijumf.

Iz perspektive gladnog i žednog, srpskog medijskog konzumenta postaju potpuno irelevantna i tako važna pitanja, kao što su: Ko je, zapravo, načeo Dačića – Rakić, Tadić i Đilas, Vučić, neka od frakcija u policiji ili bezbednosnim službama, iako su svi objektivno imali motiva i svi nisu imali razloga?! Ko se sve, iz vlasti i iz opozicije, osim Dačića i žrtvovanog Mićunovića, viđao s „Bananom“ i njemu sličnima? Masu više ne zanima ni ko to tamo koga i za koje babe zdravlje prisluškuje po Srbiji, niti ko u ovoj zemlji drži palac na tasteru „Velikog brata“, i to onog pravog Orvelovog, a ne ovog rijaliti, u kome se dragovoljno, radi medijske pozornosti, podvrgavate eksperimentu…?!

Na žalost po Dačića, javnost „traži krv“. Baš briga građane što je Dačić, iz funkcije moći, i latentni zavisnik o estradne manire komuniciranja, što su mu mikrofon, lažni srpski „džet-set“ i slikanje „sas svi“ postali najvažnija sporedna stvar na svetu i što mu se, takvome, ako se htelo, lako moglo podmetnuti i nametnuti. Dakle, nije u „agendi“ pitanje je li se, s predumišljajem ili nesmotreno, s nekim viđao (za slične propuste mnogi su, od 2000. naovamo, već amnestirani), već – o čemu su pričali, jesu li nešto nezakonito dogovarali i je li nešto od dogovaranog, zbilja, i realizovano? Sve da je Dačić i potpuno nevin, način na koji se brani, zapetljava i upetljava („al? ga je opravio, svaka mu čast“, kao Đenka, daleko bilo) ne daje mu objektivnu mogućnost da se valjano i odbrani. I nastavi da bude Dačić u punom kapacitetu, a ne, bojim se, ocenjen, procenjen i ucenjen premijer.

Najveću, možda i jedinu, šansu da pobedi (preciznije: da politički preostane) imaće Dačić ako javno otkrije da – nema šta da krije. Podrazumevam tu i javno prezentovanje sadržaja Dačićevih „spornih“ ili, kakvih već, kontakata i „fizibiliti“ vivisekciju premijerovog okruženja, uključiv i odgovore na pitanja tipa ko su Tončevi, Lazarevići i tome slično, čemu i zašto.