Agitprop Mićun i politkom Nada

Utemeljivač odseka za novinarstvo na beogradskom Fakultetu političkih nauka, legendarni profesor Sergije Lukač, na ispitu iz „Teorije i tehnike novinarstva“, umeo je studentima da postavi i sledeće pitanje: „Šta novinar nikada ne sme da zaboravi da ponese u svojoj akten-tašni?“ Pošto se, naime, podrazumevalo da novinar sve ostalo sme. Mislim, sve ono što je u domenu medijskih sloboda, a „na liniji je“. Novinaru, kao „društveno-političkom radniku“, u jednopartijskom sistemu se, manje-više, verovalo. A vidim, posle najnovijeg Glavnog odbora u Staroj Pazovi, i opet će, jer „mediji treba da budu podrška realizaciji strateškog plana „Srbija 2020“ (neće ovih 16,5 stranaka valjda dotle da vladaju!) i partner svakoj demokratskoj vlasti“ – podviknu (šta mu bi?) naš predsednik.

Valjda – hteli ste reći, predsedniče – kritika i kontrola svake, a naročito demokratske, vlasti? Ali, nije važno.

„Nemojte da od mene neko brani slobodu štampe, napisao sam knjige o tome…“ – pripreti u petak predsednik Saveta mudraca (pardon: Političkog saveta) DS Dragoljub Mićunović. Za neupućene, to je ona časna starina koja je nekoć umela da uspravno podnese čak i ono veliko spremanje, u zimu 1993/94, kada su Đinđićeve junoše njime „usisavale“ plavo-žute tepihe, a mediji, i režimski i opozicioni, bespoštedno duvali u jedra „lepšim i mlađim“…

Bili su to vakti kada je Šešelj pravio spiskove izdajnika i inoveraca među žurnalistima; a pod onima što su vladali do 5. oktobra i izistinski letele novinarske glave. Kad već spomenuh dnevnu „Demokratiju“, neki od sadašnjih prvaka DS-a tada su me prijateljski (ništa cenzura) savetovali: „Nemoj previše Tadića u novine, znaš, on nije u milosti…“

Toliko o slobodi štampe, kome je do slobode.

Mediji ruše ugled Skupštine! Zamislite, i list u kome država ima udela! Hajka na poslanike! Ako neko, radeći za neki medij, zastupa nečije privatne ili grupne interese i pri tom razara instituciju, mi ćemo stati u odbranu institucije!

Tako nekako (uz asistenciju mlađanog i slobodoumnog demokrate, em SPS-ovca Ružića), lider na zalasku i komesarka u usponu, dijagnosticirali su aktuelni trenutak srpskog novinarstva. Ovo „komesarka“ neka se shvati kao kompliment, jer u izvornom DS-u ne vidim nikoga ko bi sa toliko žara – zašto ne reći, i šarma – branio/la ono u šta ni sam/a ne veruje. S tolikom strašću da je čak i predstavnica predlagača zakona o „kastraciji“ medija, slutim, iz osećaja časti, pobegla s bojnog polja.

Nisu, doduše, glasnogovornici našeg demokratskog režima, poput lekara po profesiji i humaniste po ubeđenju, Bernara Kušnera, nikoga kandidovali za ludnicu, ali, zamislite da se, posle svega, ne daj bože, desi nešto loše nekome novinaru… Da li bi se i tada tražile tajne i javne, zavereničke i ine veze između ovih i onih olako izgovorenih reči?

Dok su u opoziciji, naši političari se ljigavo šlihtaju medijima, ulizuju novinarima, a čim zasednu, makar na običan tronožac vlasti, promene ploču. Omiljeni odjednom postaju „neprijateljski“, pa čak i „mafijaški“, prethodne „zasluge“ padaju u zaborav, a neuki lideri odjednom požele da drže lekcije iz žurnalizma, časove novinarstva i čitaju bukvice neposlušnim novinarima.

Na stranu što, sem urednika već prozvanih „brzo, kratko, jasno“ dnevnih novina, ne poznajem više ni jednog aktivnog novinara koji nosi akten-tašnu, čitaocu, ipak, dugujem odgovor na pitanje prof. Lukača. Dakle, osim rezervne kravate, žurnalista mora obavezno da ponese svoje oružje – još jednu olovku ili naliv-pero, jer „pravi novinar može da zaboravi jednu, ali nikako ne sme obe olovke“! S tim da bih dopunio uvaženog pokojnog profesora: u današnje vreme, neizostavno i – sredstva za fizičku samoodbranu, džepni Zakon o informisanju, priručnik „Sam svoj advokat“ i, za svaki slučaj, telefon „nekog moćnog gore“, oli u MUP-u, oli u Ministarstvu pravde.

A što se „targetovanih“ novina u suvlasništvu jedne države i dvojice biznismena (što su se, pre godinu i po, baš založili za formiranje ove, „proevropske vlade“) tiče, javlja mi se da DS-ov agitprop sprema ozbiljno kadrovsko provetravanje u njima.

Toliko o nezavisnosti medija. I tako ja razumem slobodu informisanja danas, iako sam se baš borio za demokratiju. Nažalost, kao i stotine hiljada drugih, volonterski i iz entuzijazma.