Sve vreme, od 2004, urušavao sam preovlađujući stereotip o postđinđićevskoj Demokratskoj kao stranci levice (Tadić) ili poslovnom klubu (Đilas). I tvrdio da je „izvorna DS“, u prve dve trećine svog života, od rođenja 1989, bila samo pragmatična stranka demokratskog (češće levog, ali, neretko, i desnog) centra.
Da budemo načisto: pre godinu i po, ako sam već morao da biram, bio sam za Tadića protiv Đilasa, o čemu svedoče i redovi „I tome slično“, s jeseni 2012.
Činom u najavi, kapitulacijom bez borbe, isticanjem bele zastave bez ispaljenog metka – pisao sam 30.10.2012 – Tadić bi izdao pola sopstvene stranke i svoje dvomilionsko vanpartijsko biračko telo; ostavio na cedilu i prepustio na milost i nemilost najlojalniji deo svojih stranačkih aktivista; izdao bi, na koncu, i samog sebe. Mislio sam da je i za tu partiju, ali i za demokratiju u Srbiji, korisnije da, u unutrašnjem „građanskom ratu“, pobedi Tadić, jer on čovek nikad nije dobio šansu da tu stranku vodi kao opozicioni lider. Pošto mu se, ne njegovom zaslugom, već tuđom krivicom, namestilo da jednim udarcem postane i šef partije i predsednik države. Čime sam se, ne hoteći, ogrešio o Đilasa. Sve, zapravo, verujući da je DS-u, u stvari, neophodan neko ko razume šta je ta stranka predstavljala pre nego što su je Tadić i Đilas, zajedničkim snagama, složno, bili gurnuli u krilo lažnog socijalističkog internacionalizma.
Nisam tada razumeo ni Božu Đelića (zbilja, gde je čovek?) koji je Tadićevo bekstvo sa megdana, dijagnostikovao kao sklanjanje „za njegovo dobro“, da bi mu se „sačuvao državnički potencijal“. Tvrdio sam („Zbogom, oružje!“, 27.11.2012) da je većinski paket akcija budućnosti Đilasa, gradonačelnika, ali i posttadićevske DS od tog trenutka pod apsolutnom kontrolom Aleksandra Vučića. Zato sam, sedam dana docnije („Drugarska kritika i samokritika“), napisao da novi predsednik DS, istog trenutka, treba da podnese ostavku na državnu funkciju gradonačelnika stonog grada.
I, baš kada se Đilas, verovao sam prekasno (tek nakon Krkobabićevog „noža u leđa“), prisetio da je lider, formalno vodeće, opozicione stranke, preko liste, za sada pod radnim naslovom, „Izlazim na izbore, uzimam 10 odsto i kandidujem se za ufur u Vučićev pobednički voz“ – niko drugi do Boris Tadić, pristao je da propere Đilasov „kolaboracionistički veš„ i održi ga, još neko vreme, u političkom životu. Iako se Gospodinu Nestrpljivom, Demokratska, dobrovoljno, kao na tacni, bila ponudila već za noć između 16. i 17. marta, kada Đilas pukne na beogradskim izborima. Ali, Nestrpljivi je hteo više. „Želeo je konje vrane, po livadi razigrane, sat sa zlatnim lancem i salaše; želeo je njive plodne, vinograde blagorodne, u karuce pregnute čilaše…“
Borisu Tadiću sada ostaje samo da se nada će mu, u cepanju DS-a, Nikolić i Vučić uzvratiti za nesebičnu pomoć koji im je pružio kad su oni ono, 2008, razvaljivali radikale.
„Al’ ga je (DS!) opravio, svaka mu čast. Ostali samo dugmići…“Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
