Alibi Borisa Tadića

Juče ga, prosto, nije bilo u dvoru preko puta onog zdanja u kome je izglasavano pravo Vojvođana da imaju mnogo više prava od ostatka tj. većine građana Srbije.

Ostavio je saradnicu Socijalističkog saveza radnog naroda Rakovice, sekretara Matice iseljenika Beograda i levu ruku Nebojše Čovića da sama navatava Šumadince, Pomoravce, Sandžaklije, južnjake, Miloševićeve jurišnike, Krkobabićeve junoše, Panajotovićevog dedu, Tiku Špica, Tankosavu Tasić, advokata Šljivića, Ćirka itd. i tome slično slične da izglasavaju isto.

Ostavio je onog što je svojevremeno predlagao „vešanje na Terazijama“, da čuva kuću i preti zabranom magistru Velji i onom preostalom čemeru od radikala, a sam poveo po jednu planinku i jednog poletarca na izviđački slet u Briselu. Usput im je oboma, mislim, Malovićki i, sumnjam, Dačiću, pripretio prutićem ako se i dalje budu preganjali ko je više zaslužan. Jer, „befel“ o ukidanju viza frustriranoj Srbiji ima da priopći, zna se zašto i zna se ko.

Stigao je Šaper-Krstićev marketinški brend da, pre, ko zna kojeg po redu, istorijskog puta, miropomaže, partijski kongres Arkanovog malog, te da se jednim novinama požali kako je teško kormilariti tolikom vladajućom koalicijom. Malo li je na ovu skupoću?

A i danas, biće razloga za razvlačenje institucije predsednika Srbije u propagandne svrhe. Recimo, siguran sam da će Tadić, u odelu predsednika, uz adekvatnu svetlost reflektora, dobrovoljno izaći pred sudiju zbog „alkoholisanja“ na javnom mestu, tj. stadionu.

Siguran sam i da će se neko iz njegovog stožera, a iz medijskih potreba, dosetiti da je na današnji dan proglašena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, s princem Aleksandrom I Karađorđevićem kao regentom i Beogradom kao prestonicom. Ili, da je danas Svetski dan borbe protiv side, a i to je zgodno za ubacivanje nekog lako spinovanog poena.

Ali, danas je i rođendan Vudija Alena; na današnji dan 1952. u Njujorku je objavljena vest o prvoj uspešnoj operaciji promene pola, a 1990, na sredini rastojanja, na dubini od 40 metara ispod morskog dna, susreli su se francuski i engleski graditelji koji su kopali tunel ispod kanala Lamanš; pre 51 godinu Centralnoafrička Republika je dobila nezavisnost od Francuske, a 1973. pacifička ostrva Papua Nova Gvineja od Australije; pre 18 godina Ukrajina je na referendumu odlučila da se izdvoji iz SSSR-a…

Ne bi me začudilo da i u tim obljetnicama, naš predsednik nađe alibi za nereagovanje na stvarni život u Srbiji.

Primera radi, na činjenicu da je Državna revizorska institucija otkrila frapantne nepravilnosti u korišćenju sredstava iz budžeta Republike Srbije.

Ili na fakat da će danas, u Međunarodnom sudu (svih srpskih kosovskih nada) u Hagu, argumente ukrstiti predstavnici Srbije bez Kosova i Kosova bez Srba.

Umesto toga, državnoj propagandi je važnije da u epicentru izmanipulisanih medija bude „pola sveta videla“ Pop-Lazićkina cipela, već opevana u pesmi onog manje poznatog Kona. Radikalska nemoć u manjku kreativnih ideja i Čomićkina postojanost bacili su tako totalno u zasenak istinu da Sveti sinod Srpske pravoslavne crkve jeste pisao i Tadiću i Đukić-Dejanovićki. Uz dodatak, nebitan za sam sadržaj pisma, da je tačno da protest Sinoda u povodu vojvođanskog Statuta nije potpisao onaj što je, navodno, do 2000. bio blizak onima onima, a otada sad ovima, već onaj što je simpatisao one prethodne. Što, opet, običnom smrtniku, verniku ili neverniku, ništa ne znači, ali vrlo znači trenutnom režimu u Srbiji koji bi, u januaru, da izabere i patrijarha po svojoj volji.

Od tih silnih ceremonijalnih i božijih briga, vladajuća oligarhija nema vremena za život oko sebe. Personalizovano gledano, ima ga svugde, ali ga najčešće nema tamo gde treba da bude. Ima ga za slikanje i aplauze, nema za znoj, suze i zvižduke.

Kao da je neko prečuo predskazanje Neleta Karajlića i Seje Seksona: „Ko igra za raju i zanemaruje takt’ku, završiće karijeru u nižerazrednom Radniku…“