Anamneza jedne dehidratacije

A moglo se Nikoliću – pogledajte samo istraživanja javnog mnjenja, na jednoj, i socijalno-ekonomske rezultate „vlade socijalne pravde“, na drugoj strani – da bude mnogo, mnogo ultimativniji. U političkoj propagandi je dozvoljeno sve što zakonom nije zabranjeno. Sve, sve, pa i laž. Imate pravo da, kao SPS, u decembru 1990, poručujete „S nama nema neizvesnosti“ i obećavate švedski standard za četiri godine, a već sledećeg leta, uvedete narod i državu u građanski rat, a potom i u hiperinflaciju nezabeleženu u modernoj Evropi. Možete tako da, kao DOS, u septembru 2000, nudite ulazak u punopravno članstvo EU već 2004. Dozvoljeno vam je čak i da, kao DS u jesen 1997, u kampanji protiv izlaska na izbore, sopstvene građane koji bi prekršili taj bojkot uspoređujete s magarcima, izvinjavam se tim inteligentnim životinjama…

Rodno mesto moderne propagande inače je jedno telo pri Svetoj stolici, osnovano u srednjem veku, s ciljem širenja hrišćanstva na novoosvojene teritorije, po svaku cenu. Šargarepom, ali i štapom; milom, no i silom, ako je gdekoji plemenski poglavica odbijao poklone u vidu ogledalca i šarenih đinđuvica… Toliko o tome šta jesu, a šta nisu legitimni oblici političke borbe. Lekarski konzilijum, juče oko podne, dok završavam ovaj tekst, saopštava da je Nikolićevo zdravstveno stanje pogoršano, a Patrijarh srpski moli za prekid štrajka: „Nije hrišćanski ubijati i mučiti svoje telo.“ Dijagnoza: dehidratacija.

Najviše brige za zdravlje lidera naprednjaka pokazuju oni ovdašnji tvorci i predvodnici javnog mišljenja koji, po pravilu, nisu ni za štrajk, ali ni za vanredne izbore koji bi, jelte, „zaustavili naš evroatlantski put“ itd. i tome slično.

Iako, baš ta EU, ako sam je dobro razumeo, samo smatra da se političke razlike u Srbiji „moraju rešiti normalnim političkim procesima“ (u šta moja malenkost ubraja i demokratske izbore), te zahteva „potpunu posvećenost neophodnim reformama i preuzetim obavezama“ (a naprednjaci, još od 2008, imaju briselsku „legitimaciju“).

Ni traga od nekog insistiranja da te reforme mora da izvede baš ova i ovakva vlada, u svom punom mandatu. Šta više, Brisel i evrofanatike upozorava da „EU nije postavila nikakve fiksirane rokove kada su evropske integracije Srbije u pitanju i da će doneti odluke samo kada bude procenila da je Srbija spremna“.

Pisao sam o tome, na ovom mestu, toliko puta. Vlada nije ispunila niti jedno od sedam-osam svojih krunskih obećanja, a SNS koja je, u međuvremenu, narasla u partiju jaču od cele vladajuće koalicije zajedno, izvan je svih institucija vlasti. Pa, je li potrebno više argumenata za vanredne izbore!?

Danas, u ponedeljak, naprednjaci su, za neki procenat, jači nego što su bili do mitinga. Žrtvovanje ili marketinški potez – i žeđ, uz gladovanje – i, Nikolić je dobio kamere i reflektore na 24 sata dnevno. Istodobno, naprednjaci su konačno poslali jasnu poruku s kim, posle izbora, sigurno neće formirati vladu: ni sa SPS-om, ni sa Dinkićem, ali ni sa DS-om, što je, do prekjuče, lebdelo kao „nije nemoguće“ mogućnost. Otkako je, iz Kraljeva, Boris Tadić obznanio da nije moguća postizborna koalicija između njegove i Nikolićeve stranke – i DS se čini nekako programski ili, makar, deklarativno čistijom no do petka. Mada, jeste i Slobodan Milošević, u više navrata, hapsio Vuka Draškovića i Vojislava Šešelja, pa su ovi, ipak, s njime potom „koalicirali“…

Jedan moj poznanik iz DS-a veli da je njegov predsednik, zabijanjem autogolova, Nikoliću i definitivno dao potvrdu o preobraćenju iz Gadafija u Gandija. A mogao je Tadić u nedelju još i da poentira. Ljudski se poneo, obišao svog političkog rivala; još da je i raspisao izbore, makar samo i zbog straha od mogućeg fatalnog ishoda Nikolićeve žeđi. Oprostila bi mu Srbija, i njegovi glasači, ali i ona većina građana koju uporno ignoriše, što je postupio kao „privatni građanin, a ne kao predsednik Srbije“, čega se on „po difoltu“, izgleda, boji. I dok, istodobno, sve više i više, popušta bezočnim ucenama svojih sadašnjih koalicionih partnera kojih, već posle sledećih izbora, neće biti na političkoj mapi Srbije – Boris Tadić ovih dana propušta šansu da postane ozbiljan državnik. Tragikomično je slušati plitko sećanje njegovih glasnogovornika koji, osuđujući Nikolićev štrajk, kao da time žele reći da „novi“ DS nema nikakve veze sa Đinđićevom DS koja je činila to isto.

Odbijajući da raspiše izbore do kraja godine, pravdajući se strahom od štrajka „presedana“ kao razloga i okidača za njihovo raspisivanje – Tadić i njegova stranka i sami izazivaju političku nestabilnost, ali i izmiču sebi iz rukava „prednost prvog poteza“ i poziciju „najpoželjnijeg koalicionog partnera“ za vreme posle izbora.