Arbeit macht frei

Dva su više nego prosta razloga za to.

Prvi: ono što se naziva opozicijom nema jednog te istog glavnog, veeelikog protivnika, jer da im je to svima (kako pretenciozno tvrde) naš Kancelar – udružili bi se u zajedničkoj misiji i, uz malo muške kampanje, pobedili bi ga.

Drugi je činjenica da ono što se naziva opozicijom u Srbiji ima dijametralno suprotne poglede na „mejnstrim“ teme ove izborne kampanje – na EU, na Kosovo, na NATO, na odnose sa Rusijom, na odnose u regionu, na dileme tipa „forma ili reforma“, „štednja ili potrošnja“ itd. – zbog čega je, recimo, jednima bliži Kancelar „jer ih vodi na Zapad“, a drugima „jer nije uveo sankcije Moskvi“, nego što su oni bliski među sobom. Što će reći da građani ne biraju „prošlost ili modernu zemlju“, kako to tvrdi spikerka u tehničkom mandatu Gojković, a ona je – ako sam dobro razumeo – ta moderna zemlja, zemljo, okreni se… Već biraju Vučića, samo što ga jedni percipiraju kao preumljenog misionara koji sad sve nas preumljava, a drugi veruju onom prošlom, nepreumljenom i misle da se on samo kameleonski prilagodio novim okolnostima i čeka tren da opet postane onaj stari.

Oba vodeća ideologa današnje Srbije Emil Maksimilijan (od milja: Maks) Veber i đeneral Milan Nedić, preferirali su rad, red i rad. Preko ustanove „Zemlja i rad“, Nedić je svake nedelje primao srpske domaćine i držao im predavanja; posredstvom „Berze rada“ i „Nacionalne službe rada“, upućivao je ljude na prinudni rad, ali i podsticao dobrovoljno prijavljivanje za rad u „Trećem rajhu“, govoreći da su uslovi rada dobri i da će svi primati plate, čime se, zapravo, Srbija oslobađala od nepoželjnih elemenata.

Maks je u svojoj „Protestantskoj etici i duhu kapitalizma“, svojevrsnoj „Bibliji“ ove Srbije koja očito nadahnjuje našeg Kancelara pisao: „… Seti se da je vreme novac; ko bi svojim radom mogao dnevno steći 10 šilinga, a pola dana ide u šetnju ili lenstvuje u svojoj sobi, taj ne sme, makar za svoje zadovoljstvo dao samo šest penija, da računa samo na to. On je, pored toga, dao ili bacio još pet šilinga… Ko ubije krmaču, uništi čitavo njeno potomstvo sve do hiljaditog kolena. Ko smakne pet šilinga, ubije (!) sve što se time moglo proizvesti: čitave kolone funti sterlinga… Dobar platiša je gospodar svačije kese. Ko je poznat po tome što plaća tačno u određeno vreme, taj u svako doba može da pozajmi sav onaj novac koji njegovim prijateljima baš i nije potreban… Pored marljivosti i umerenosti, ništa ne doprinosi toliko napretku mladog čoveka u svetu koliko tačnost i pravednost u svim njegovim poslovima… Ako dobro platiš svoje dugove, to ti omogućava da se pojavljuješ i kao tačan i kao pošten čovek i povećava ti kredit…“

A Njegova ekselencija – on, naš „grobar“, zalutao je među Kancelareve „delije“, kao u reklami „Svejedno“. Svejedno? Nije svejedno! On koji je, na nagovor tadašnjeg svog stranačkog zamenika, odstupio sa stranačkog prestola „videlista“, e da bi postao „predsednik svih građana Srbije i onih koji su glasali i onih koji nisu glasali za njega“, sad, sa funkcije Ekselencije, da navija da pobede (njegovi) naprednjaci? I ne jedi se nešto zbog toga… A ja hoću da verujem da se funkcija predsednika Republika Srbije zbog toga stidi Tomislava Nikolića.