Ašik u akšam

„Vidovdanski dani dijaspore“, smrt najpoštovanijeg Srbina iz Holivuda, ali i zahtev Zajednice sandžačke dijaspore ministrima Ljajiću i Ugljaninu da, po cenu rušenja Vlade, sačuvaju Sandžak kao jedinstveni region – opet su pažnju javnosti skrenuli na odnos matice prema našim ljudima u rasejanju.

Dodvoravanje i koketiranje vlasti s delovima sopstvenog naroda izvan granica otadžbine, idilični ljubavni „ašik u akšam“, nije izum srbijanski. U susedstvu je to poodavno krunisano brakom: Oko 400.000 Hrvata s prebivalištem izvan domovine ima pravo glasa i političke reprezentacije u Hrvatskoj (RH), putem zasebne liste za dijasporu koja garantuje zastupnička mesta u Hrvatskom saboru kandidatima rasejanja. Iako i tamo postoje uskostranački strahovi: bojazan od fakta da 90 odsto birača iz dijaspore što iskoristi svoje pravo jesu Hrvati iz BIH koji glasaju „… zna se“; tu je i latentan strah od moguće eksplozije izlaznosti hrvatskih državljana srpske narodnosti prognanih po Srbiji, Bosni i svetu… Ali, za takvu izbornu politiku postoje i razumni ekonomski razlozi: veliki deo tih iseljenika plaća porez na nekretnine u domovini i upumpava ogroman novac u nju, a dijaspora je, samo u osamostaljenje RH, direktno „investirala“ čak 700 miliona evra.

U Srbiju pet milijardi dolara stiže godišnje upravo po osnovu deviznih doznaka iz dijaspore, što čini jednu sedminu svih ekonomskih vrednosti koje se u državi Srbiji stvore za 12 meseci. Srpsko rasejanje je, samo od 2000, investiralo pola milijarde dolara u Srbiju, što je, ne računajući privatizaciju, suma svih direktnih stranih investicija…

To, ipak, nije dovoljno da se politički glas naših raspršenih sunarodnika čuje u Srbiji. Jer, iako su se političari, pre izbora, uvek zaklinjali u dijasporu, posle njihovih mandata ostajale su prevare i neispunjena obećanja; od dijaspore se iskamčivao „patriotizam“, a ona nije čak ni neobavezno konsultovana.

Naše rasejanje broji skoro tri i po miliona ljudi različitih nacija, poreklom iz Srbije, i Srba iz Srbije i bivše SFRJ. Mnogi formalno ne poseduju državljanstvo Srbije ili nemaju prebivalište u njoj, ili su još maloletni, ali je lako dokazivo da među njima, i prema važećem izbornom zakonu, ima najmanje 400.000 potencijalnih birača. Ipak, za poslednje parlamentarne izbore registrovano je samo 51.211 takvih birača, glasao ih je, naravno, tek simboličan broj, ali je „izborni turizam“ stranačkih aktivista – kontrolora u 42 zemlje, na 77 biračkih mesta na svim kontinentima, pretprošlog maja, koštao poreske obveznike barem koliko i jedan ozbiljan softver i prateća gvožđurija dovoljni da, putem interneta, svoje biračko pravo ostvari celo naše rasejanje širom planete.

Da li je – kao što, otvarajući vidovdansko saborovanje, reče resorni ministar Srećković – došlo vreme da se odnosi matice i dijaspore napokon „postave na partnerske i odnose uzajamnog poverenja, jer je država godinama zamajavala naše ljude iz rasejanja“? I može li jedan takav glas, s obzirom na nejakost ministrove partije u šesnaestostranačkoj koaliciji, nešto da promeni?

U RH ste, još od 1992, nezavisno od toga koliko državljanstava imali – u toj zemlji, uvek i isključivo hrvatski državljanin. Zato 750.000 građana BiH i još 100.000 stanovnika Srbije ostvaruje pravo na dvojno državljanstvo (i putovnice, i „beli Šengen“) sa Hrvatskom. U okruženju se jedino oficijelna Podgorica, od sopstvenih sunarodnika rasutih (pre svega, po Srbiji) širom sveta, brani rigidnim zakonom o državljanstvu, pa preti da će svaki državljanin Crne Gore, u slučaju dobijanja drugog državljanstva, biti ispisan iz crnogorskog…

Srbija ima zaista liberalni zakon, prema kojem je dovoljno da se, bilo gde u svetu, izjasnite Srbinom, i već možete računati na državljanstvo Srbije. To pravo može da ostvari i svaki građanin poreklom iz Srbije.

Zakon o dijaspori i Srbima u regionu koji je u skupštinskoj proceduri, po prvi put predviđa institucionalno organizovanje rasejanja kroz Skupštinu dijaspore i Srba u regionu. Ali i, konačno, definiše ko čini tu našu dijasporu i sunarodnike u okruženju: to su, naime, svi državljani Srbije i njihove potomci, bez obzira na nacionalnu, versku ili političku pripadnost, a koji žive van granica zemlje i svi pripadnici srpskog naroda koji državu Srbiju smatraju za matičnu.

Dakle, sasvim nacionalno i sasvim kosmopolitski. Uostalom, malo je poznato da je i neformalnu himnu srpske dijaspore, svoj vapaj „Ostajte ovdje“, Šantić uputio svojim komšijama, hercegovačkim muslimanima koji su, nakon ulaska Habsburgovaca u BiH, masovno iseljavali u Tursku. Pesnik je bio zao prorok, kolektivna bežanija sa ovih prostora zatim se ciklično zanavljala. Ostaje nada da će država smoći snage da, potiskujući svoje političke kalkulacije i stranačke digitrone, okrene k sebi taj ogromni raspršeni ljudski, ekonomski i intelektualni potencijal, „na polzu Srbije“.