Pitao me juče „Kažiprst“ – pošto, još od probiranja po Voždovcu, tj. mnogo pre Tome, Velje i dvojice Vojislava, prejudiciram – kome bi to, ako uopšte jesu potrebni, odgovarali vanredni parlamentarni izbori?
Pa, da ponovim: Vladajućem skupu od 17,5 stranaka – sigurno ne, ali Demokratskoj stranci, svakako da, i to odmah. I to sad. Dok ovo preostalog integriteta i identiteta DS ne bude i definitivno urušeno svakodnevnim popuštanjima i kapitulacijama pred ucenama onih malih partnera koji žive od političkog piljarenja. Dakle, besplatan savet trustu stratega partije Borisa Tadića: Na izbore odmah, dok ne bude još gore, a građani skroz pozaboravljaju i viznu liberalizaciju i sve one opipljive evrointegrativne pomake kojima je Vlada poentirala potkraj prošle godine.
Ovih dana poskupeli su svi državni monopoli – i struja, i gorivo, i telefon; po ceni su mu ga dali i ostali manji i veći monopolisti – od proizvođača i prodavaca hrane, do kablovskih operatera koji su i inače ovo tržište okupirali bez tendera i tome slično.
Dinar – divlja li divlja. A, umesto suvislog objašnjenja, provaljeni režimski propagandisti plasiraju priče da je to zato što narkomafija, „zbog nesigurne klime za poslovanje“, povlači novac iz naših banaka!?
Dvadeset godina se pitam šta se to događa u glavama ljudi koji postanu vlast; da li je moguće da istog trena izgube svaki dodir sa stvarnošću, sa životom koji teče mimo njihovih kabineta? Malo-malo, pa nam podmetnu prepodobnu ministarku Dragutinović, vrsnog teoretičara (kažu ljudi koji se razumeju u makroekonomiju) ili, hronično nedovoljno obaveštenog, premijera Cvetkovića, koji nam nekim, samo njima znanim, jezikom, objašnjavaju, sve redom, pozitivne trendove i kako mi, u stvari, živimo mnogo bolje nego što živimo, samo to još nismo ukapirali.
Nedavno nam dolazio Međunarodni monetarni fond u pohode. Čista, agencijska vest mogla bi da glasi ovako: Vlada Srbije i misija MMF se dogovorili o trećoj reviziji kreditnog stendbaj aranžmana za jačanje deviznih rezervi zemlje, što bi trebalo da omogući povlačenje treće rate kredita od 350 miliona evra.
Ali, još pre nego su uvaženi gosti ispili oplenačko vino i otperjali, mikrofona su se latili naši najglasniji nadrižurnalisti.
Diana Dragutinović je, u glavu izveštaja, optimistički ubacila da je dogovoreno da penzije prate dinamiku zarada u javnom sektoru.
Valjda da ne kvari pesmu, kao drugi raspevani glas udenuo se, usred haosa na deviznom tržištu, guverner Jelašić „konstatujući da je konstatovano“ kako je inflacija u Srbiji 2009. bila manja od planirane, kao i da će, u prvoj polovini 2010, ona biti ispod donje granice „ciljanih šest odsto“. Utešio nas je i zaključkom da je januarska inflacija u Srbiji, mereno indeksom potrošačkih cena, bila 0,5 odsto, a da je u poslednjih devet meseci inflacija kumulativno bila 0,14 odsto. Od čega nam je svima nama bilo, jelte, lakše.
Jovan Krkobabić, treći član našeg pregovaračkog tima (to je onaj što je hartijom sa deset penzionerskih zapovesti, u maju 2008, patosirao Tomu i Koštunicu), mazohistički priopćio da će plate i penzije, u ovoj i narednoj godini, ostati na nivou iz novembra 2008, ali će u 2011. „biti usklađivane na višem nivou, zavisno od ekonomskog rasta zemlje“. Ma šta to značilo.
Svako se počešao tamo gde ga je zasvrbelo, osim što je reporter Mlađan Dinkić, kandidujući se za prepodobnog Jovana umesto Krkobabića, sveo izveštaj na sledeći lid: Sa MMF-om je dogovoreno da plate i penzije budu zamrznute u prvoj polovini, ali je ostavljen prostor za razgovore o odmrzavanju plata u drugoj polovini godine!
To na šta se sve Beograd obavezao, za naše deputate i izveštače nije važno. Ni da se oficijelni Beograd obavezao da će da smanji javnu potrošnju, tj. zarade budžetskih korisnika, da će plate, kao i penzije, biti zamrznute u 2010; da se obavezao na dalje otpuštanje zaposlenih u državnoj administraciji, na usvajanje novog zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju… Ni to da nas je hladni Albert Jeger otreznio prognozom da Srbija u 2010. može očekivati rast bruto društvenog proizvoda do dva, a u 2011. do tri odsto; da više neće moći da očekuje visoke stope rasta od pet do šest odsto godišnje, da će morati da menja model u vođenju ekonomije; da će morati da poveća proizvodnju robe za izvoz i da ojača nacionalnu valutu u odnosu na evro, ukoliko želi da poveća kreditnu aktivnost. I tome slično.
Samo ono što novinaru ostane u glavi nakon neke press konferencije (a ne prisećanje iz diktafona i obimnih beleški) jeste, zapravo, ono što je važno. Meni u glavi ostalo otprilike ovo: Diana se zapetljala u sopstvenu nauku, Krkobabić nešto namrgođen, Jelašić legao na rudu, a Dinkić nas loži. Iz čega dopuštam sebi slobodu da zaključim: Ako Dinkić tako lepo zbori, znači sprema se za nešto. A i lepo zvuči na ovu besparicu…
Glavna izborna poruka može, recimo, da glasi: „Tako je, kako je, ali, s onima bi bilo i gore!“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
