Biće ono što biti ne može

Tako sam, skoro svake sedmice, u obavezi da anticipiram događaje koji će se tek izdogađati, da nagađam šta će se zbiti, da vračam, gatam i proričem, a Vi ste, poštovani čitaoče, u toj lagodnoj poziciji da, post factum, analizirate jesam li i koliko jesam, ako sam, omanuo. Eto, juče, na primer, u rasponu od samo dvadesetak sati, Vestervele večeravao s Vučićem, doručkovao s Nikolićem, „gablecovao“ s Dačićem; Vučić užinao sa severnokosovskim hajducima; premijer spremao „lanč pakete“ za sutrašnje celodanovanje s Tačijem i baronicom Ešton; predsednik države točio „tomovaču“ za Svete Kirila i Metodija, tj. Putina, a Pajtić i Mirović ukrštali jogurte ispod Petrovaradina i tome slično. Pa, daj budi ti tu prorok među prorocima: Šta će biti, šta nam je činiti? Biće ono što nam je suđeno!

Kao nepopravljivi nacionalni romantik i državotvorni utopista, dakle srpski Francuz ili Nemac u bukvalnom prevodu tih odrednica, imam pravo da verujem u onaj stih, skoro pa kanonizovanog, vladike Njegoša: „Biće ono što biti ne može!“

Javlja mi se:

Oglasiće se konačno Ustavni sud. Koji može, recimo, da reče kako Borkovi i Dačić-Vučićevi dogovori nisu u skladu s Ustavom. Zbog čega ćemo zastati u implementaciji parafiranog, izgubiti Sveti Datum o 28. lipnju, ali i nastaviti pregovore protiv Tačija. A koji može i da reče da je parafirano, nekim čudom, saglasno Ustavu Srbije, pri čemu se može pristupiti raspisivanju referenduma. Koji, opet, može da uspe, u šta ne verujem, jer je teško naterati pola Srbije da izađe na takvo što, ali ako ipak uspe – eto prilike za pisanje Ustavnog zakona kojim bi se Briselski sporazum upriličio Ustavu Srbije. A koji može i da propadne, posle čega nam opet ne sledi propast sveta (eventualno, samo vanredni izbori), već učešće u monologu s Tačijem i Eštonovom.

A može da „krene i po zlu“. Ko šiša Ustav Srbije, važno je da se ne krši Ustav Kosova; šta tu ima – što bi kazale demokrate i evropejci po profesiji – građani da se pitaju, nego da mi to lepo implementiramo, pa posle sve, ako je uopšte i to potrebno, da pravno „zatvaramo“. Pa, Dačić održi mirohuškački govor na krštenju Ursa i tako to…

A možda severni Kosmećani postanu i kolektivna personifikacija kapetana Džeka iz filma „Zaborav“ („Zemlja je sećanje vredno borbe“), čija se radnja odvija 2077, šest decenija nakon invazije vanzemaljaca i nuklearnog rata, posle koga je planeta pretrpela katastrofu, a ljudski rod se preselio na Titan. U postapokaliptičnoj „Zemlji budućnosti“, dok se bude borio da sačuva čovečanstvo i kontroliše izvlačenje vitalnih prirodnih resursa, glavni junak će, preispitujući prošlost, tražiti i put iskupljenja.

Posle prošlonedeljne kolumne „Vera u Palmu Čudotvorca“, sam Aleksandar Vučić mi je poverio (čuvao sam ovu tajnu dok nije „provaljena“): „Tražiću od Vestervelea državljanstvo i lična dokumenta Srbije za kosovske Srbe.“ I, priznajem, a niko me nije vukao za jezik – najavio sam mu javnu pohvalu ako uspe u toj nakani!