Blerova spirala spokoja

A na predlog suprugu supruge predsednika Srbije da se, konačno, lati Ustava čiji je „čuvar pečata“ i spasi obraz ili da nastavi da izigrava političku „krpu“ dvojca Vučić – Dačić, javno mnenje mi je odvratilo ignorancijom.

Vidim da sam bio promašio temu. Ili, možda, nije vakat? Zato, evo još jednog testa: Kome vi, poštovani čitaoci, iskreno, više verujete – potpredsednici Evropskog parlamenta Ulrike Lunaček kad izjavi da priznanje Kosova jeste ili onom nekom Marku Đuriću Ledenom, „iza koga stoji pola biračkog tela u Srbiji“, kad, bez titraja na licu, „urlikne“ kako to nije uslov za nastavak srpskih evrointegracija? Znam da nije patriotski, na novovučićevskom jeziku, ali moj i odgovor Njegove ekselencije predsednika Srbije – sigurno pogađate.

Pišu knjige starostavne da je proces propadanja srednjovekovne srpske države trajao ceo vek i da, za to vreme, nije bilo nijednog važnijeg srpskog gospodara koji, bar malo, nije bio i saveznik Turaka. Čak i knez Lazar. Ova Srbija legla je na odar koji je sama pripremila, još 1918, i od tada je na aparatima za održavanje života.

Pošto ga je Toni Bler, prošle nedelje, uz kafu na ceh Zorane Mihajlović ili o trošku UAE, svejedno, podučio kretenoidnoj metodi „delivery unity“ iliti „ujedinjene isporuke“ (samo ne znamo čega: osiromašenog uranijuma ili komunikacijske poruke?), naš aktuelni kancelar se, u „svom odgovoru nama“, a posredstvom njih, obavezao da će nastaviti da razgovara, „ako treba i sa vanzemaljcima“, samo o jednoj stvari – o radu. Trebalo je da iz Londona tajno zapuca sam Bler, pa da Vučić ukapira da je baš on „mrav budućnosti“, za razliku od svih nas ostalih, „cvrčaka koji su otpevali svoje“, jerbo, Bože moj, zapitkujemo na zabranjene teme, poput toga a ko nam je to, zašto, po kojoj ceni i u čije ime, uređivao našu nesrećnu prošlost devedesetih godina prošloga stoleća?

„Kada god čujete kako nam je došao u posetu kakav „naš prijatelj“ iz te i te zemlje (za kojega često dotle niste znali ni da postoji), odmah pomišljajte da je njegov dolazak u vezi s tajnom diplomatijom njegove zemlje. Taj će prijatelj uvek imati neki javni i prijateljski razlog za svoj dolazak u našu sredinu. Ili će držati kakvo predavanje, ili će doneti kakav prilog za neku javnu svrhu, ili će doći o kakvoj svečanosti ili kao turist i t. sl. Iza toga javnoga cilja, obično stoji tajna misija. Ona se vrši kroz razgovore i sastanke s raznim domaćim ličnostima, zvaničnim i nezvaničnim. Sa svakom prema dobijenim instrukcijama. I ima mnogo naivna sveta koji rado podleže sugestijama i veruje, slepo i čvrsto, u ono što bi tada čuo od „našeg prijatelja“…

Ovaj poslednji pasus iz eseja o tajnoj diplomatiji i lobiranju („uređenju komunikacija u procesu evropskih integracija“?), bez dozvole autora, prepisujem iz beogradskog časopisa „Savremena pitanja“. Poslednji dvobroj, ali ne, na žalost, iz prošle, no iz 1938. godine.