Bogoljubov "sav Srbin"

… u kolaboraciji s onim albanskim licem sa srpske poternice i onom šarmantnom Rimljankom u kostimu Akakija Akakijeviča, duboko zagazio u završnu fazu polaganja na oltar Evropi onoga što nije ni Davidovo, ni carsko ni njegovo, a kliče se Kosovo i Metohija – Vrhovnikov agitprop laća se, u dosluhu sa falangama takozvanih stimulisanih volontera, uriniranja po grobovima, kosočerupanja, „driftovanja“ autogumama i ostalim grkljanočupanjima, što se, po nacionalnim TV frekvencijama, tumači kao doprinos operacionalizaciji nacionalne strategije očuvanja čistote srpskog jezika, pisma i kulture.

„Sud istorije i sud novih naraštaja ceniće svačija dela i što je čije dati njemu. Srpski narod je to razumeo, poslušao je (njega), ali pokazalo se da još ima „gube u torini“ kojoj je sasvim svejedno da li će u prestonici čestitoga Kneza živeti Jankovići, Stankovići, Dejanović i Jovanovići, ili će tamo, na ugašenim srpskim ognjištima, u slučaju njihove pobede u ime demokratije i slobode, biti naseljeni Tatari i crnci… Ti lažni proroci usuđuju se da njega (ili ga) nazivaju izdajicom samo zašto što je sav Srbin i što ne traži ništa drugo od vas nego red, rad i slogu, svestan da ničije pobede i nikakve konferencije mira neće iz grobova vaskrsnuti vas, ako ludo izgubite glave. Uostalom, dovoljno je da vam citiram samo poslednji pasus iz uvodnog članka „Das Rajh“, organa ministra dr Gebelsa, o njemu (ili mu), pa da svakom bude jasno kakva je bila i kakva je danas situacija srpskoga naroda: „Danas on raspolaže mogućnostima da uputi svoj narod na svesno vraćanje konstruktivnom radu, čime će Srbima u zajednici evropskih naroda biti obezbeđeno mesto koje je bilo skoro izgubljeno.“ Te reči mi smo isuviše dobro razumeli, one su značile život ili novu deobu i smrt Srbije. Razumeo ih je naročito on koji je bez oklevanja prihvatio džentlmenski pruženu ruku Velikog nemačkog Rajha, ne radi sebe, nego Srba radi, rad vas i radi vaše dece…“ Sve ovo, na narodnom zboru u Kragujevcu, izgovorio je o onom, a ne ovom, NJemu (ili Mu), šefu vlade narodnog spasa, prema listu „Srpski narod“ (17.7.1943), tadašnji ministar pravde koji se zvao Bogoljub Kujundžić…

Ne znam, recimo, da li naš Vrhovnik deli stav svoje dobre vile koja „nema alternativu“, elem, muti Angele (i Šulca joj), da zemlja efendije Erdogana koga uskoro, sa sve bataljonom investitora, očekujemo u Srbiji, ne treba da postane članica EU i da će Nemačka tražiti od Unije da prekine pregovore o članstvu sa Ankarom. No, da vidimo, dokle su, braća Turci, ispred nas odmakli u pregovorima sa tom Evropskom, pardon, nemačkom, unijom? Zahtev za članstvo u EEZ Turska je podnela 1959, a pristupila joj kao pridružena članica još 1963! Zahtev za puno članstvo u EU podnela je 1987, a tek 1999. prihvaćena je kao „zemlja kandidat“, da bi pregovori o članstvu počeli šest godina kasnije! „I mi možemo da pitamo građane da li treba da nastavimo pregovore sa EU ili da ih okončamo“, poručio je Erdogan briselskim zvaničnicima, pošto je prethodno pomenuo mogućnost organizovanja referenduma o nastavku pristupnih pregovora! Turska je, naime, za 12 godina, otkako pregovara o članstvu, uspela da zatvori samo jedno (i to ono o nauci i istraživanju) poglavlje. Jedan od najvažnijih razloga za to je strah Nemačke da bi Turska, s obzirom da broj stanovnika, veličinu teritorije i ekonomski potencijal, mogla da ugrozi nemačko liderstvo u EU.

Pametnome dosta…