Bogumili narod najstariji

Tako je, naime, ocenjena Tadićeva banjalučka misija – da l’ spuštanja lopte i smirivanja (u četiri oka), da l’ dizanja adrenalina i podrške Dodiku (pred kamerama) – posle Inckovih „bonskih packi“, a u trenu debate o tome hoće li i izjašnjavanje o verskoj, nacionalnoj i etničkoj pripadnosti biti uključeno u budući popis u BiH. Što priželjkuju dva manja BH naroda. Ili neće. Što bi odgovaralo političkim predstavnicima najbrojnijeg…

Sarajevski reis-ul-ulema je, u međuvremenu, u epicentar etnitetsko-entitetske pažnje javnosti u BiH reinkarnirao, pre pola milenijuma, upokojenu „Crkvu bosansku“ i bogumile („Bogu mili, a ni vragu nisu mrski“, što rekoše, isto upokojeni, „feralovci“).

Gospodin Cerić je priznao da on lično ima četiri, sva četiri važna, identiteta: musliman je po veri, Bosanac po naciji, Bošnjak po etničkom određenju i Evropljanin po civilizaciji. Ne znam kako ovo čitaju u Širokom Brijegu ili Trebinju (a đe je Ercegovina, bolan?), ali to bi, prevedeno na moj, ali i (nije da se hvalim!) na slučaj moga poluzemljaka iz Semberije Borisa Tadića, značilo, da smo i nas dvojica Bosanci po naciji, a Srbi po etničkom određenju…

Poput legende o „Srbima – narodu najstarijem“, u samo predvečerje Gazimestana, kad su srpske kvazinacionaliste Muslimani podsećali na „islamizovane Srbe“, a velikohrvatima mirisali na „cvijet hrvatstva“, tako danas bošnjačko-muslimanski „očevi nacije“ mitologiziraju o tome da su Srbi i Hrvati nastali od srednjevekovnih Bošnjaka, da su bogumili stariji od hrišćana i kršćana, da je islam prirodni produžetak bogumilstva itd. i tome slično.

Bogumili su, kaže predanje, živeli u skladu s prirodom, bili vegetarijanci i antialkoholičari, osuđivali svaku prisilu i ubistvo, nisu lagali niti verovali u vaskrsnuće, bili su protiv materijalnih fetiša, odbacivali posrednike u svome obraćanju bogu, negovali ravnopravnost muškarca i žene. Ni u jednoj od religija, u kojima su pronašli svoje duhovno pribežište, nekadašnji bogumili, nisu, nažalost, uspeli da u potpunosti ižive ova hipi načela prirodnog zakona.

Jugoslovenizacija je u Kraljevini SHS, pa SFRJ, za vek vekova, i Jugoslaviju i jugoslovenstvo, ogadila Hrvatima i Slovencima i ostalima; na koncu i samim Srbima.

Tako su na cedilu ostavljeni svi oni građani koji su svoj lični identitet crpli iz raznih, nacionalnih, verskih, kulturnih i drugih izvora i kojima je jugoslovenstvo bilo možda i najprikladnije odelo.

Zvanična bošnjačka istoriografija definiše nekoliko elemenata identiteta svoje nacije: bosansko tlo, slovensko poreklo i jezik, te islam. Bošnjaci su indoevropljani, južni Sloveni i muslimani, pišu latinicom i „govore bosanskim jezikom štokavskog dijalekta“, nacija je formirana od slovenskih doseljenika koji su, prihvatajući bogumilsku jeres u srednjem veku, a osmanskim osvajanjima islam, očuvali poseban nacionalni identitet.

Ono što lebdi u vazduhu je intencija da se bošnjaštvo vidi kao „mogućnost da se prevlada konfesionalna sadržina nacije u BiH“, odnosno da se bosanskom (nad)jeziku da naročit okvir i snaga, takav da njime progovore i Srbi i Hrvati u BiH, za razliku od Srba i Hrvata u Srbiji, odnosno Hrvatskoj koji će nastaviti da govore nekim drugim.

Jedan pokušaj nametanja osećanja bosanske posebnosti, odnosno narodnosti, AU-guvernera BiH Benjamina Kalaja, uprkos dobrim namerama (pokušaj da se zaustavi masovno iseljavanje muslimanskog življa u tadašnje granice Turske), neslavno je propao, iako je iza njega stajala moćna „K und K“ imperija.

Vek docnije, Pedi Ešdaun je zaključio da je najveći problem u BiH upravo u tome što „sva tri naroda koji žive na ovim prostorima imaju iste korene, govore isti jezik i po izgledu su veoma slični“!? Hrvati ne mogu da se odluče, nisu baš sigurni da li čine deo germanske rase na severu, što bi jako voleli, ili su ipak pripadnici slovenskih naroda, čega se pomalo pribojavaju; Srbi su se verski sasvim očistili i nacionalno se odrekli svojih sunarodnika katoličke ili islamske vere; bošnjački muslimani svoj su identitet kovali u godinama užasnog rata zbog čega za istinskim identitetom još tragaju, pa je njihov najsnažniji identitet i dalje – identitet žrtve – pisao je Ešdaun. Uterivači novog patriotizma imali bi šta da nauče od ovog britanskog lorda, Indijca po rođenju….