Borisov bosanski štap

Prethodno je, između Silajdžića i „buldožera“ iz Laktaša, pingpongisao leteći Jeremić, nutkajući šargarepe i prepevavajući Tadićevo mudroslovno praznoslovlje o Srbiji koja podržava svaki kompromis do koga dođu tri naroda u BiH.

Prvi čovek Srbije je, odjednom, kao neutralan. On, predsednik zemlje koja je garant Dejtona, naslednik trona onoga koji je 1995. pravo na potpisivanje tog sporazuma uzurpirao od predstavnika Republike Srpske – sada, kao, ne podržava nikoga u BiH!? Dok se ostali potpisnici – SAD, EU, Hrvatska itd. – ponašaju diplomatski odgovorno prema svojim štićenicima, dakle – vrlo pristrasno.

Zašto je nekome uopšte potrebna „revizija Dejtona“, pod firmom da „država nije funkcionalna“, ako je već 14 godina „mirna Bosna“ i, Bogu hvala, međunacionalni incidenti se mogu izbrojati na prste jedne ruke? Što se, na primer, ne može reći za prostore od Kosova do Avganistana, od Iraka do dela Afrike, u kojima isti akteri oružjem uvode mir, demokratiju i blagostanje. Hoću da kažem da su Bošnjaci, Srbi i Hrvati mnogo civilizovaniji nego što su ih strani arbitri i protektori ocenili.

Kao da je neko iz puke dosade, da razbije dokonicu, smislio dokolicu, a ima li lepše razbibrige od stvaranja problema, tamo gde ga ozbiljnoga nema?

Pokušaj ustavnog unižavanja entiteta je kucanje na otvorena vrata, jer su, pacijentu u ovoj operaciji, Republici Srpskoj, milom ili silom, već odstranjene vitalne dejtonske nadležnosti – vojska, carina, granična policija itd., a odbrana, monetarni i poreski sistem, spoljni poslovi i još mnogo štošta već je prebačeno na centralni nivo.

Iz imaginarne međunarodne zajednice se više i ne trude da za ovaj hirurški zahvat ponude makar kakvo, barem i kamuflažno, obrazloženje. Nekadašnji zamenik Medlin Olbrajt, baš u ovim novinama, samo nedelju pre nego što će njegov bivši predsednik, po definiciji neutralni, Klinton u Prištini samom sebi otkriti spomenik, tako reče: BiH ne sme da sledi put bivše Jugoslavije i da se podeli poput nje jer nasilni raspad zemlje može, poput nuklearne fisije, da se prenese na druge delove regiona, a – dosta je toga!

Turski ministar inozemnih dela Davutoglu poručuje da je teritorijalni integritet BiH za Tursku – istu onu koja je južnu pokrajinu Srbije među prvima priznala kao nezavisnu državu – jednako važan kao i teritorijalni integritet Turske.

U stvarnom životu, čak 40 odsto posetilaca mostarskog portala Pincom, ovih dana, poručuje da je uvođenje trećeg (hrvatskog) entiteta jedino rešenje za budućnost BiH. Srbi bi na svakom referendumu glasali za otcepljenje od BiH, isto i Hrvati; jednako kao što je najveći deo Bošnjaka za ukidanje entiteta, kantonalnih vlasti, za jaku centralizovanu BiH u kojoj će se poštovati pravilo „jedan čovek – jedan glas“.

Ali, gotovo sva rešenja koja Bosni pokušavaju da se nametnu iz inostranstva, liče na ispunjenje želja jednog naroda. Oni koji su potpomagali razbijanje višenacionalne SFRJ po nacionalnim šavovima, sada, u BiH, žele da afirmišu metafizičku građansku Bosnu, zasnovanu na negaciji nacionalnog izjašnjavanja i standardu „jedan čovek – jedan glas“. Iako je BiH, i pre rata, bila multietnička zajednica „triju konstitutivnih naroda“, to onima koji su organizovali referendum o nezavisnosti nije smetalo da silom promene njen ustavnopravni status preglasavanjem jednog od tri naroda. Iako je tada ubijeno i jugoslovenstvo kao građanski okvir, a posledice njegove smrti i danas osećamo, sada se zagovara novi bosanski nadnacionalni ram.

Šta je kompromis?

Pa, upravo, Dejton, ovakav kakav je, sa svim svojim manjkavostima! On već deceniju i po, u praksi, pokazuje da je funkcionalan, iako bi po formulama briselske administracije trebalo da bude nefunkcionalan. Ovde je, na sreću, život izneverio sumorne kabinetske prognoze.

U sportu jeste da Srbi navijaju za Srbiju; Hrvati za Hrvatsku; Bošnjaci jedini za Bosnu, ali i za Tursku, ako, recimo, igra protiv Hrvatske. Umesto uterivanja u bosanstvo, neka stvari teku svojim tokom, neka Srbima Srbija, a Hrvatima Hrvatska budu pod jedan – jedino će tako deo njihove ljubavi preostati i za Bosnu. U suprotnom, prestaće potpuno da je osećaju svojom.

Sve da je Republika Srpska i postala balast njegovoj marketinškoj „Srbiji na evropskom putu“, Boris Tadić, sa pozicije predsednika Srbije, nema pravo da pritiska svog kućnog prijatelja. A pogotovo da ovaj BH-entitet koristi kao žeton u procesu natezanja u vezi s Kosovom. Umesto da podržava nametnute kompromise, predsednik Srbije ima ustavnu obavezu da se bori za ono što je u interesu Republike Srpske u BH-dijalogu. Makar koliko Zagreb za interese hrvatske zajednice ili zvanična Ankara za poziciju Bošnjaka.