Propagandno testiranje nove srbijanske spoljne politike pred srpskim javnim mnenjem se nastavlja. Nakon što je, ponukan „demaršićem“ (niži oblik diplomatskog protesta od demarša) iz Brisela, javno podelio, kao fol, jednake packe i EU i Moskvi, naš je „nesvrstani“ kancelar, brže-bolje, potrčao da se, na sva zvona, zakune kako državnih subvencija za (ka Rusiji?) izvozno orijentisanu srpsku poljoprivredu neće biti, te da Beograd nikada neće da prizna „rusku aneksiju Krima“, pride. A zbog naroda koji upadljivo glasno ćuti, pravoverna „opštila čovekovih produžetaka“ dobila su zadatak da od kancelarovih najbližih saradnika, do daljnjeg, crtaju javne askete i podvižnike.
U trećem veku pre nove ere, za epikurovca je važio onaj ko je pokušavao da od života načini praznik i ko – pod geslom: „Uživajmo, jer sutra nas više neće biti!“ – sebe nije ničega lišavao. Sam Epikur je, navodno, jeo i pio preko svake mere (a izgleda i bludničio), pa je, zbog preopterećenog želuca, povraćao više puta dnevno. Ali, to mu nije smetalo da, kao zakleti moralizator, izrekne onaj savet „Živi u povučenosti“, uz tvrdnju da je mudrost dosegao samo čovek koji nije težio – ni javnoj službi ni javnoj pažnji.
U knjizi „Filosofski kuvar – za stolom sa velikim misliocima“, tandem M. Rirmajer – P.M. Štajner (prevod: Momir Đoković), podseća da Platon u „Gozbi“, „spisu o ljubavi i lepoti“, priznaje da čak ni jedan Sokrat nije odoleo (Agatonovom) pozivu na neku razuzdanu „svečanost“, pa se, posebno za tu priliku, čak i okupao i obuo sandale. Što mu, inače, nije bio običaj.
Naravno, ne ciljam na glavnog samoukog enologa u Srbalja. Mada su, ovi njegovi i ovi oko njega, sve, mahom, hedonista do hedoniste. Javna služba ovde je, još poodavno, postala sama sebi cilj. Motiv za bavljenje politikom nije više potreba da se učini nešto za opšte dobro, već osvajanje prečice do nekog centra ili izvesne količine javne moći. Ovdašnji aktivisti i „javni pregaoci“ primaju po nekoliko plata i naknada za javne funkcije koje (ne)obavljaju. Po principu „kome vlast, tome i mast“, do juče su im sledovali i državni stanovi, povoljni krediti, danas im je u izgledu visoka pozicija u profitonosnoj trgovini uticajem. No, nedovoljna im je svakodnevna svetlost reflektora „po funkciji“, te se, malo-malo, pa ogrebu, o još pokoji zračak javne pažnje usmerene na nekog uspešnog sportistu ili kakvog drugog nacionalnog junaka.
Juče tako bivši, večiti ministar, pre saslušanja u slučaju „Galenika“, u jednom dahu, reče da ne daje izjave još od 16. marta, pa neće ni ubuduće, pošto se potpuno povukao iz politike i iz javnosti, jer su mu dosadili mikrofoni i kamere svih ovih godina, a sada, veli, živi potpuno drugačiji život, lepo mu ide i ne bi to da menja. A ni od korova novinara da priupita bi li taj, bez prethodne javne pažnje iz doba vlasti, sada bio dobro plaćeni konsultant koji naplaćuje informaciju više koju je stekao tokom javnog službovanja.
Onaj nemački kancelar o kome pisah u „Oruđu Proviđenja“ je, priča se, smislio skromnu „bubu“ kao porodični, četvorosedni automobil, dostupan svakoj nemačkoj porodici. A taj kolektivni nemački asketizam projektovan je radi ostvarivanja proklamovanih „viših ciljeva“. Od kojih je prvi bio „vaspitanje nemačkog naroda u nacionalsocijalističkom duhu“. Na našu nesreću, državna strategija one Nemačke i ove Srbije poklapaju se samo u tome – u potrebi brutalne indoktrinacije građanstva, u našem slučaju za „nešto što nema alternativu“!?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
