„U Beogradu sam. Dobro je opet biti u Srbiji.“, tviterovao je britanski šef diplomatije Vilijam Hejg, posle vizite nama. „Srbija je nekada bila gubavac, a sada je miljenik EU“, konstatovao je bosanski ban Benjamin Kalaj (ups…) – Valentin Icko.
Tim i drugim laskavim povodima „Večernje novosti“ su anketirale nas nekoliko na temu: „Menja li Briselski sporazum imidž Srbije?“
Naša vlast i više nego konstruktivna joj opozicija već udaraju uzvičnike iza zajedničkih tvrdnji: „politička hrabrost“, „istorijska stvar“, „ogroman uspeh“!!!
Fali samo da se, kao za Tadića, onomad, za aktuelni vladajući trijumvirat spinuje stereotip: „regionalni lider zapadnog Balkanu / jugoistočne Evrope“.
Ili da se, kao u vreme neposredno posle Dejtonskog sporazuma, apropo Miloševića, oficijelno reče: „glavni garant mira i stabilnosti na Balkanu“.
Nekad najbučniji neimari Potemkinove „Velike Srbije“ svode danas državne granice na, više nego, razumne mere. Priznajem da mi nedostaje još samo ona neprevaziđena literatura „Duginih“ boja iz sredine devedesetih, i neka nova naša Marija Antoaneta, da nas sve kolektivno uštine i oslobodi naših halucinacija: „To što je bilo, nije bilo: to što ste videli, niste videli – puj, pike, vreme se više neće računati, ni po Juliju ni po Gregoriju, ni do Hrista i od Hrista, već do Dejtona i od Dejtona, tj. do Brisela i od Brisela…“
Tapšu nas, ovih dana, po ramenima zato što, malo-pomalo, odustajemo od Kosova i od državne samosvojnosti, hvale nas zato što žrtvujemo svoj identitet za fiktivni imidž. Niko normalan ne gradi pozitivan imidž u svetu, tako što povlači poteze na sopstvenu štetu – tako mnim ja, ne više kao kolumnista, nego kao nekakav vajni poznavalac profesije prevođenja identiteta u imidž. Ozbiljna strategija izgradnje imidža jedne države zasniva se na pronalaženju prave mere između onoga što je vaš identitet i onoga što su zahtevi i očekivanja sveta.
Pokojnom Miloševiću, kratko vreme, zapadni svet je aplaudirao zbog potpisa na dokumentu kojim je zaustavljen rat u BiH, ali čim je odlučio da brani Kosovo, opet je degradiran u čin „zločinca“ i „krvoloka“.
Vašington i Berlin, kao samozvana „međunarodna zajednica“, očekuju od Srbije onu vrstu preumljenja, onu vrstu unutargrađanske, šatrobrijanovske „revolucije“ u kojoj se „menja duh naroda“.
Bez toga, nikakvo protokolarno tapšanje neće nam pomoći. Ako, ipak, oko Vidovdana dobijemo, doduše, ne Sveti Datum nego „zeleno svetlo“ za pregovore, kako to najavljuje naš evropski komesar Milan Pajević, meni bliži kao autor „Čika Pajinog kuvara“ – šta će to onda da znači? Valjda ne ono što je, na pitanje da li je za Berlin prihvatljivo da Srbi sa Kosmeta imaju državljanstvo i dokumenta Srbije, odgovorio nemački ambasador u Beogradu Hajnc Vilhelm: „Koliko znam, to nije ni bilo tema dijaloga Beograda i Prištine, niti je ugrađeno u sporazum i plan implementacije!?“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
