Brojke i slova

I zaista, u korelaciji između predizbornih nadmetanja tipa ”ko da više“ i fatalističke opsednutosti funkcijama (što reče pokojni Šećeroski: „Ako ja ne spasim ovaj narod, nema ko drugi, gotovi ste svi!”), živi život naš mlađi punoletnik, politički pluralizam u Srbiji.

Ništa tako dobro pod ovim podnebljem ne uspeva i ne rađa kao visoki brojevi, krupne cifre, kratki rokovi, višak slova i manjak realnosti.

Na prvim izborima, 1990, pobedio je onaj što je obećavao ”švedski standard“ za dve godine, mir, opstanak Jugoslavije, pa „4 plus 2”; 1992. je kao ciljeve proklamovao – ”mir, ekonomski prosperitet i suzbijanje kriminala“ i ”pansrpsku prugu“ od Knina do Negotina; 1997. se zakleo da ”nema tih pritisaka pod kojima ćemo dati i jedan pedalj Kosova i Metohije”… Umesto obećanog, zamalo, pa nismo dobili konfederaciju sa Grčkom (oni nisu, a mi jesmo hteli), a u vreme bombardovanja 1999, u jednu smo jednostrano i ušli – onu sa Rusijom i Belorusijom…

Da je drugi postao predsednik, spoljni zid sankcija bio bi srušen za šest meseci, najveći deo duga od devet milijardi dolara bi nam bio otpisan, a možda bismo imali i kraljevinu… Da su treći pobedili, danas bismo bili prostraniji za hiljade četvornih kilometara, imali (u Karlobagu) izlaz na more i bez Crne Gore, a lađom bismo, niz Moravu i Vardar, brodili za Solun.

Srbija je mogla da postane i zemlja ”četki i metli”, a samo da smo onomad ispravno glasali, mogla je da nas iz kolektivnog ludila spasi energija 40 jogi letača iznad Srbije!

Revolucionarni DOS je 2000. obećavao sveopšte vanredne izbore za ustavotvornu skupštinu za godinu-dve (novi ustav stigao je posle sedam, kada DOS-a više nije bilo); najavljivao ulazak u EU do 2005. U oktobru 2002. iz vrha DOS-a puštani su dimni signali da će buduća zajednica Srbije i Crne Gore ući u EU (čak i pre Rumunije!) za pet leta, u šta je, izgleda, u junu 2003, poverovao i tadašnji premijer složivši se da je 2007. ”ta godina“.

Pošto je lupivši šakom o sto, iz trokoraka, prošloga lipnja, rešio postizbornu majstoricu u produžecima (”ili penzije 70 odsto od plate ili vlade s vama neće biti!“), aktuelni vicepremijer za umirovljenike, tri meseca potom, bez blama je reterirao: ”Obećavam da penzije neće ići nadole!“

O tonama i tonama asfalta, kilometrima i kvadratima obnove i izgradnje, stotinama hiljada stanova za mlade (samo plivaču Čaviću je uručena niska virtuelnih ključeva) – da i ne zborimo. Jednome se, svako deceniju (1999, pa 2009), priviđaju autoputevi, mostovi i koridori; onaj u međuvremenu je mnogo voleo da se slika s maketama i projektima; jedan spin-doktor na proputovanju kroz politiku rešio da pet milijardi nevidljivih evra podeli na pet miliona opipljivih građana…

I sad je za sve kriv ovaj, samo zato što je, od januara do maja 2008. obećavao ”beli šengen“ do kraja te godine; a 10. juna i – ”do kraja 2008. status kandidata za ulazak u EU, 2009. početak pregovora o članstvu u Uniji, a ulazak u EU 2012“, sve to, naravno, ”ako bude formirana proevropska socijalno odgovorna vlada“!? I mada je ”onu stvar“ (mislim: ukidanje viza) – pošto je, prethodno, u nju poubeđivao SPSJSPUPS – već 17. septembra, iskreno prolongirao za, ”može biti, do kraja 2009“, sad se našao neko da mu zabrani da više licitira datumima. Naš ”Javlja mi se“ upinje se zato, ovih dana, da pojasni samog sebe iz faze vidovitosti, rečima da će „Vlada učiniti sve da početkom sledeće (2010) godine budu ukinute vize za putovanja u EU”.

Jedan je izbegavao previše konkretna obećanja (”Reč je da se drži, a zakon da se brani”), pa se sapleo i sad je tu gde je.

Ah, da, u preferansu licitacija teče ovako: Prvi igrač izgovara ”igra” ili jedan broj od 2 do 7 ili kaže ”dalje”. Sledeći igrač izgovara broj veći nego prethodni ili kaže ”dalje“. Licitacija se završava onda kada dva igrača kažu ”dalje“ (a jedan je već licitirao) ili sva tri igrača kažu ”dalje“. Ili, prostije, licitacija je prodaja metodom direktnih i otvorenih ponuda, uz mogućnost da se početna cena snizi ili poveća.

U svakom slučaju, licitirati se ne može bez uloženog depozita. Jedino su u srpskoj politici birači do te mere infantilni (lako poveruju, a još lakše praštaju i zaboravljaju) da se, u velike pare, igra bez ikakve sankcije, hipoteke ili garancije.