Bivši kraljevski batler Pol Barel više od decenije „unovčava“ pokojnu princezu Dajanu, prepričavajući poznanstvo s njom, a da ne bi doveo ni u kakvu sumnju autentičnost svojih „sećanja“, nedavno je opisao pokojnicu u mrtvačkom kovčegu: „Uznemirilo me je to što nije imala šminku, bila je prekrivena čaršavom, kosa joj je bila mokra i nepočešljana i nisam bio zadovoljan, pa sam dao karmin i puder nekom ko je bio u prostoriji“.

Posle ubistva našeg premijera, prvo je bilo aktuelno horsko evociranje uspomena na navodnu bliskost s njim. U tome su se takmičili skoro svi – od onih koji su ga krstili izdajnikom i nemačkim špijunom, preko onih koji mu nikako nisu mogli oprostiti izmišljenog „paljanskog vola na ražnju“, pa do onih koji su skoro pa prizivali strašnu vest.

Pojavili su se jedini naslednici njegovog lika i dela, „autentični“ baštinici njegove političke ideje, ali i njegovi metafizički prijatelji koji uredno, po čaršiji, guslaju priče žanra „majke mi, kaže meni premijer“, a potom već i – „kažem ja premijeru“… Ta količina onih koji ga se gromoglasno s pijetetom sećaju, postaje obrnuto proporcionalna broju onih koje je za života imao za prijatelje. Jednima je njegovo ime najbolja preporuka za biznis, drugima ulaznica za „visoki svet“, neki ga se odavde javno (jer, kakav je efekat pomena bez publike!) sećaju dok kupuju po Srbiji novcem sa egzotičnih ostrva, drugi se pred boginjom pravde titulišu njegovim štitom – „optužnica protiv mene je udar na njega“…

Psihologija uticaja / uveravanja, i dan-danas, temelji se na tri Aristotelove tehnike, a sve radi postizanja što uverljivijeg efekta. Ako se razum (logos) i emocija (patos) kombinuju sa pozivanjem na neki autoritet (etos), makar i tipa „prijatelj prijatelja prijatelja njegovog prijatelja“, rezultat je izvestan. Onaj ko se poziva na poznanstvo, druženje, prijateljstvo s autoritetom, lako uveri slušaoca da i on sam dolazi s moćne pozicije, nezavisno od toga ima li i zaista u njemu nešto od vrlina originala.

Posle 5. oktobra 2000. javio se buljuk onih koji su, jelte, sve one godine, bili „krtice“ u redovima poraženih snaga, „prerušeni i, po tajnom zadatku, infliltrirani u njihove redove“, bavili se kontraobaveštajnim radom za dobro novog doba… Sve sam dojučerašnji bojovnik ili gvozdena ruka počivšeg režima, ministar ili medijski magnat izvlačio je iz džepa legitimaciju najskupljih mogućih alibija, potpisanih čak i od komandanata revolucionarnih kriznih štabova.

Među njima i dosta onih kojima je jedina profesija bilo „poznanstvo“ s pokojnim predsednikom, vizit-karta za samozvani srpski VIP – „prijateljstvo s Porodicom“, a koji su, poput jednog direktora iz unutrašnjosti („ne brini, zvaću Slobu, j….. im kevu“) iz toga crpli svu svoju snagu i pozajmljeni autoritet. Pa, ti hajde proveri / demantuj ako smeš! A kad je predsedniku smrklo, oni koji su se hvalili svakodnevnim kafenisanjem s njegovima, oni koji su bili nezaobilazni gosti znamenite diskoteke i, „u Predsednikovo ime“, ‘96/97. studente nazivali fašistima – prvi su mu okrenuli leđa.

Oni koji su bili u Las Vegasu tvrde da se jedino tamo može desiti da vam se neka holivudska zvezda, za kockarskim stolom, obrati kao starom znancu, iako se prvi put vidite. Ali, to „poznanstvo“ – po zakonu Doka Holideja – potraje koliko partija pokera.

Ako je za utehu, pozivanje na onog ko ne može da demantuje, ne uspeva samo u Srbiji.

Naš heroj Barel je, u međuvremenu, već stavio svoje ime na vino, nameštaj i grnčariju, a po Americi drži čajanke, naplaćujući gostima 17 funti za privilegiju prisustvovanja.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.