Čekajući „Platformu“

Upravo obrnuto. I bez odluke Ustavnog suda glede posledica Borkovih usmenih dogovora po status „južne pokrajine“, ovaj režim, poruku birača sa majskih izbora može jedino da protumači kao ovlašćenje da se, u ime građana Srbije, pod okriljem Ujedinjenih nacija, izbori za proširenje sastava arbitražnog tima koji crta konačnu sudbinu Kosova. I u kome, uz Eštonovu (i leteće Amerikance), mora da se nađe mesta makar za Rusiju i Kinu. Jer, to je onda međunarodna zajednica u punom kapacitetu, a ne, kao do sada, „međunarodna zajednica“ u funkciji fanatičnog navijača oficijelne Prištine. Čuj, „tifoza“ – člana porodice, bre! Kako to lepo reče gospođa Klinton: „Kosovo je za mene, moju porodicu i moje američke sugrađane, više od spoljnopolitičkog pitanja. To je lično pitanje.“

To ja, onako, javno i preventivno, iako lično verujem da je Ivica Dačić, predsednik Vlade, i dalje na pozicijama Ivice Dačića, doskorašnjeg zamenika premijera, prvog potpredsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova – dakle, za pravedno i konačno razgraničenje između Srba i Albanaca na Kosovu.

Autonomija za sever unutar države Kosovo nije isto što i sever Kosova pod punim suverenitetom Srbije, dok za ostale tri stavke plana za Kosovo racionalan čovek ne bi imao šta da zameri čak ni Tadićevom „planu u četiri tačke“.

Elem, dok predsednik Republike ili predsednik Vlade ne priopće „Platformu“, sve mi ovo, što nam se dešava u našem političkom i medijskom „mejnstrimu“, i previše liči na artiljerijsku pripremu za prihvatanje Ahtisarijevog plana koga su onomad ispljuvali svi redom, osim LDP-a i naknadne pameti SPO-a. Najpre je ovdašnjim zagovornicima odricanja od Kosova po svaku cenu, setite se, nedavno, prvi put jasno i glasno u ime Brisela, nabacio zicer naš češki prijatelj Karl Švarceneger teoremom: „Srbija je izgubila rat. A u ratu se često gube teritorije! To je tako uvek bilo u istoriji.“ Kod Odalovićeve, u „Hoću da znam“, gospođa Biserko je to pojednostavila kao – Kosovo je definitivno nezavisno, Srbija, zbog počinjenih zločina, nema pravo na Kosovo. Sve na tragu stereotipa po kome je pravde željni NATO bombardovao Srbiju samo da bi sprečio humanitarnu katastrofu, a ne, recimo, da bi Kosovo silom otcepio od Srbije.

Fond za humanitarno pravo iz Beograda barata brojem od 13.500 poginulih i nestalih tokom sukoba na Kosovu, ali upravo FHP i i Fond za humanitarno pravo Kosova tvrde da je, u periodu NATO bombardovanja, od 24. marta do 10. juna 1999. godine, ubijeno, stradalo ili prisilno nestalo 9.401 osoba, od kojih je 758 (Karla del Ponte piše da je NATO usmrtio 495 srpskih civila) stradalo od dejstva NATO. Što će reći, dve trećine ljudi (i Albanaca i Srba), od ukupnog broja, poginulo je, baš od trenutka kada je NATO, bez odobrenja Saveta bezbednosti, izvršio agresiju.

Ili, još licemernije obrazloženje, da je NATO „intervenisao“ samo da bi sprečio srpske snage da proteruju Albance iz njihovih domova. U prve tri nedelje od početka NATO bombardovanja, Visoki komesarijat UN za izbeglice je registrovao čak 525.787 albanskih izbeglica sa Kosova, mesec kasnije, broj izbeglica je porastao na 781.618; a do kraja juna 1999. godine 862.979 Albanaca s Kosova. I prema ovim podacima, proizilazi da je prava humanitarna katastrofa otpočela upravo od trenutka kada je NATO, na strani Oslobodilačke vojske Kosova, ušao u rat protiv Srbije.

Dok god kabinet Dačić – Vučić bude (uprkos činjenici da je dobar deo odgovornih za zločine sa srpske strane već procesuiran) pristajao na ovakvu vrstu argumenata u prilog tezi sadašnjih „međunarodnih arbitara“ da Srbija više nema pravo na Kosovo, Srbija i nema šanse da ostane na Kosovu. Po onoj narodnoj, kadija te tuži – kadija ti sudi.