Cena kooperativnosti

Ekspresni ulazak u Evropsku uniju, zadržavanje severa Kosova, teritorijalnu kompenzaciju preko Drine, sto milijardi evra stranih „grinfild“ investicija, iskopavanje plovnog puta od Dunava, Moravom i Vardarom, do Egeja; „Partizan“ u finalu Lige šampiona…? O tome ne zbore ni oni na vlasti ni oni, „strašno dobro obavešteni“ lobisti i medijatori koji jedino kao papagaji ponavljaju mantru da „Evropa nema alternativu“. Ma šta to značilo.

Evo, već 20 godina, ovde je na delu stereotipna psihoanaliza srpskih vlastodržaca sa uštogljenim naravoučenijem da se oni personalno menjaju, ali je svima zajedničko da, kao, jedino razumeju „politiku štapa i šargarepe“.

Šta je onda ta šargarepa koje se nudi Srbiji 9. septembra? Ili, da krenemo, induktivnom metodom zaključivanja, pa da vidimo šta je u toj poštapalici o šargarepi koja stalno beži onom ko je juri, objekt, a šta subjekt u rečenici.

Suština je u tome da cela metafora ne započinje od magarca (to je sasvim nov, a nezaobilazan, u srpskoj javnosti namerno prenebregavan, lik, bez koga nema ni ove priče), već od njegovog jahača koji, najpre, nabavi dovoljno dugačak štap, pa na njega okači jedru šargarepu, da bi se magare upecalo i krenulo u svoju trku bez kraja. Kad god ono poželi da je gricne, korakne prema njoj, mrkva mu se, za tačno toliku dužinu koraka, izmakne; magare sve više i više ubrzava, ali ubrzava i šargarepa; ono kreće u kas, pa u galop, ali galopira i šargarepa i – umesto da stigne svoju „nagradu“ – magare, na kraju, lipše. Iz čega se, ne tvrdim, ali mi je logično – porodila i ona, izvorno srpska, opominjuća narodna poslovica „ne lipši magarče do zelene trave“.

Bivši ministar za KiM i potpredsednik Demokratske stranke Srbije, one partije koja je, dok je predvodila vladu, apelovala na patriotizam „huškajući“ na dobrovoljne predaje ovdašnje optuženike pred Haškim tribunalom – sada tvrdi da bi povlačenje rezolucije o Kosovu bilo „samoponižavanje bez nagrade“.

Šta o tome misli general Lazarević koji je odavde ispraćen kao heroj da se ne vrati 15 godina? Šta li na to kaže Šljivančanin koji je, na izricanje konačne presude, u Hag odleteo kao „pobednik“, a ostao da leži tri puta duže nego što mu je prvotno presuđeno?

Da li je, za tu kooperativnost, stranka koja je o Hagu, pre samo 10 godina, razmišljala kao o „poslednjoj rupi na svirali“, nagrađena nekom šargarepom – bilo ona, bilo država na čijem je čelu bila? Verovatno je najprecizniju dijagnozu pomanjkanja državne odgovornosti naših vlastodržaca, pre desetak dana, dao najpoznatiji živi bosanskohercegovačko-crnogorsko-srpski psihijatar.

Ne ljutim se na Srbiju što me je izručila, ali mislim da su me jeftino prodali, strahujem da Srbija nije dobila ništa zauzvrat, da me je proćerdala – kazao je Radovan Karadžić. No, hajde da ne cepidlačimo. Uzmimo da smo za hapšenje Karadžića dobili ukidanje viza za građane Srbije bez Kosova i Metohije.

A čime smo, ako ćemo pravo, nagrađeni za ekspresnu deportaciju u Sheveningen najsnažnije monete za potkusurivanje – Slobodana Miloševića? Šta bi od ulaska u Evropsku uniju 2004, kako je najavljivao tadašnji DOS?

Kada za „najkrupniju ribu“ Srbija nije dobila ništa – dapače – šta možemo da očekujemo za eventualno povlačenje rezolucije o Kosovu? Pa, naravno, ništa – jer, Kosovo, sa rezolucijom ili bez nje, već odavno ne stanuje u zemlji Srbiji. Zato me na „smeh kroz suze“ (beše li to napisao Prežihov Voranc, Franc Bevk, Prešern ili neko četvrti?) naterao prepotentni državni sekretar Ministarstva za KiM tvrdnjom da „Srbija nije banana država“ da bi povlačila svoju rezoluciju pred najvišom svetskom organizacijom.

A šta bi nam falilo da, na primer, jesmo „banana – republika“? Ili „bečki konjušari“, što je, misleći da ih vređa, za Slovence tvrdio Bora Čorba…? Ili, da smo, na vreme, zapevali „Danke Deutshland“, kao naši susedi Hrvati? Možda bismo, sa sve Kosovom unutar svoje države, danas, ruku pod ruku s Hrvatskom, kucali na vrata EU.

Uostalom, hteli to da priznamo ili ne, mi, po mnogim kriterijumima, jesmo eklatantan primer „banana – republike“. Politički smo nestabilni, zavisni smo od izvoza jedne i po poljoprivredne kulture (jedino što to nisu banane), vladajuća oligarhija je umnogome korumpirana, na sceni su velike socijalne razlike, slabo razvijena infrastruktura, preživljavamo zahvaljujući stranim kreditima, moć pojedinih kompanija i tajkuna je veća nego politička moć vlade… Jedino što, za razliku od pravih „banana – država“, ne uživamo zaštitu ni jedne moćne sile. Na našu nesreću.