Moj „apsolutni šampion“ dosadašnjeg toka nove zove se… Taj što, mimo hrišćanskih običaja, Badnje veče i Božić ne provodi u krugu najuže porodice, kako vera propisuje, već zapuca čak do Dečana Visokih, sve zaobilazeći severnokosovske srpske barikade. Ispao je mučenikom prvog reda, em junačinom pride; em je u manastiru rekao da je „Kosovo srpska zemlja, te da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova, te da Srbija nema nameru da povuče paralelne strukture sa severa Kosova“…
Taj od 1. januara ima besprekornu pas igru, apsolutnu terensku inicijativu, nadmoć na sredini terena u odnosu na takmace iz opozicije i sopstvene koalicije koju bi, da je bio pametan i, pre koji mesec, rasturio i – to već sigurno materijalizovao. Pošto je sve manje konkretnog sučim može pred građanstvo.
Zašto mislim na Vučića iz 2014, a prepisujem sebe iz „Danasa“ („Kad ga hoće karta“) od 10.1.2012? Sve mi se izmešalo. Em bi, i onaj moj junak iz siječnja 2012, ponovo da preuzme žezlo, za početak, u sopstvenoj stranci. Em se Demokratska, na svom sajtu, i danas hvali kako su joj preteče bile Samostalna radikalna koja je postojala od 1901. i, pazite sad – Srpska napredna stranka, osnovana još 1881. kao „stranka mladih konzervativaca koja je, došavši na vlast uz pomoć kneza Milana, sprovodila liberalne reforme u uverenju da je to jedini put pravog osamostaljenja i napretka Srbije.“?! A pređašnja Samostalna radikalna nastala je tako što je, iz Narodne radikalne stranke, demonstrativno istupila grupa mladih članova – ljuta zbog fuzije NRS upravo sa naprednjacima!
Više ne verujem ni ser Oliveru da je baš on izabrao ime sadašnjoj SNS. Jer, na iskrzalim stranicama sarajevskog „Slovenskog juga“, dne 8. veljače 1919, ovih dana, nabasah na najprikladnije određenje onoga što Srpska napredna stranka predstavlja 95 godina posle. Ove novine, kao organ – pazite sad – „Radikalno-demokratskih naprednjaka“ (skraćeno: Ra-De-Na), objavljuju i Nacrt programa te stranke koja je tragala za identitetom. Krajnji cilj je: „napredak čoveka i društva… da se izgradi i ojača aktivni narodni tip koji po svom moralu, sposobnostima i radinosti društvu više daje nego uzima… neposredan cilj: narodno jedinstvo i narodna sloboda… u spoljnoj politici: država SHS treba da uđe u savez naroda i država koji će rešavati međunarodne odnose u svim pravcima i izravnjavati sukobe među državama… pitanja odbrane: za opšte razoružanje i protiv držanja stalne vojske…“ Da nerazum bude potpun, upravo tog februara 1919, u Sarajevu je osnovana i Demokratska stranka Ljube Davidovića. Nova partija nastala je (osim od Srpsko-hrvatske koalicije, slovenačkih liberala i malih jugoslovenskih demokratskih grupa) – od Samostalne radikalne, Nacionalne i, pazite opet, Napredne stranke iz Srbije!
Pa, ko je tu koga i od šta? Još od 2008. guslam svoje sumnje kako je bivše jedinstvene radikale, carskim rezom, porodio baš Tadić koji je, u asistenciju svojih Ali-Baba, bio glavna babica, a glavna kuma naprednjačkom novorođenčetu postala baš – Demokratska.
Ali, kad ukrstim zaklinjanja novovučićevaca kako im je cilj samo da „urade nešto za naš narod“ sa tvrdnjom mog junaka koji veli da DS, isključivo radi boljitka istog tog naroda, mora da postigne dobar izborni rezultat „da ne bi drugi, koji to ne umeju, sprovodili njen program“ – više ni sam nemam pojma ko je tu stvarno bio beba, a ko akušerka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
