Čije ovce, toga i livada

Ne bih da se namećem u probrano društvo, ali – ja se prepoznao. Jer, ako, kojim slučajem, nije mislio na predsednika Republike lično (moj Semberac po majci, Crnogorac po ocu) koji je, baš prošle nedelje, poverio Srbiji kako je prelomio da, ako bude morao da bira između Evropske unije i Kosova, izabraće teritorijalni integritet zemlje – uvaženi Basara, u retkoj kolumni u kojoj je zaboravio da pomene „Čitluk Sahibiju“, mora da je mislio na mene. Odaje me, naime, ime – vrlo je „provaljivo“. Tako se zvao i moj deda po majci, netragom nestao negde, u proleće 1945, povlačeći se, kao vojnik Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini, ka obećanom Zapadu.

I, još važnije. Upravo ja sam, na ovim stranama, 26. jula, povodom masakra u Norveškoj, dan pre nego što će nam Basara svima otpisati, zapisao:“… Plaši me globalna medijska vivisekcija ovog ubice: tek, „okidač“ mu je bilo učešće njegove domovine u bombardovanju Srbije, te „divio se srpskoj braći“, te „zalagao se za proterivanje Albanaca sa Kosova“, te naročito „ceni Putina i Karadžića“, a o ovom drugom misli da je „časni krstaški ratnik“… Bože moj, kako li će narednih dana seiriti oni koji u svemu mračnom na ovoj planeti prepoznaju „srpski rukopis“.

Posle ovakve medijske pripreme kojoj nije nedostajao ni Kušnerov umetnički doživljaj trgovine ljudskim organima na Kosovu, nakon prekida razgovora Stefanović – Tahiri, za šta je, prirodno, iz Brisela optužena proevropska vlada u Beogradu, usledio je, logično, Tačijev „blic krig“, prosvećena verzija vojno-policijskih manevara, u bližoj istoriji ovog podneblja poznatih pod imenom „Bljesak“ ili „Oluja“. U kojoj neki važan činilac tzv. međunarodne zajednice nekom svom štićeniku daje blanko dozvolu, obično oročenu na vrlo kratak period, da oproba svoje snage i „reši stvar“. Na sreću, ovde se sve, za sada, ispodešavalo sa manje tragičnim posledicama, ali, po proverenom balkanskom receptu: „Kad pregovarači ćute, govori oružje.“

Dakle, Basara mi je, prosto, poslužio kao novinarski mamac.

Ja, u stvari, hoću da kažem: nije ni Tadić baš tako globalistički odnarođen, u šta veruje ili kakvim ga hoće izvajati Basara niti je „izdajnik“ tolikog kalibra, kakvim bi da ga predstavi ovdašnja nacionalna opozicija.

Sve tamo negde, do početka devedesetih, kada sam s novinarskim entuzijazmom počeo da obilazim Kosovo, mislio sam da Srbima pripada jedna poslovica i pripadajuća joj kletva.

Čije ovce, toga i livada.

I: dabogda imao, pa nemao.

Tek tada, u razgovoru sa običnim Albancima, shvatio sam da se u ovu poslovicu svelo sve ono što se upravo u tom narodu razumevalo pod pojmom nacionalna strategija i kosovski patriotizam. A da se kletva odnosila na pravno, političko i faktičko stanje u kome su Albanci, 1974, dobili sve, a onda, 1989, izgubili skoro sve.

Ivica Dačić nesporni je pobednik aktuelne „kosovske bitke“, ako se i među Srbima bira utešni prvak. Od čoveka koji je, u izbornoj kampanji, 2008, govorio da će Srbija, ako bude morala, i ratovati za Kosovo; preko inicijative za razgraničenje i smele tvrdnje da hrvatski KFOR helikopterima prebacuje kosovske specijalce na granične (ups, administrativne) prelaze do direktnog zahteva Tadiću da kaže „šta su mu to obećali Amerikanci i Brisel“… Biće da je hteo da svom koalicionom partneru nabaci zicer i probudi ga iz metanisanja tipa „Srbija neće ratovati“. Kao da bi se onaj koji hoće da ratuje, sve nešto hvalio time. U svoj ovoj papazjaniji, ostaće upamćeno da su oni koji se najprincipijelnije odnose ka kosovskoj stvari, glasali protiv Deklaracije o Kosovu, uz argumente nerazumljive i sopstvenom članstvu, a kamoli prosečnom građaninu Srbije.

Kao što nikome normalnom Demokratska stranka Srbije, i dan-danas, ne može da objasni zašto je, neposredno posle proglašenja nezavisnosti Kosova, srušila sopstvenu vladu, a budućnost „južne srpske pokrajine“ izručila u ruke onima za koje je tvrdila da će to isto Kosovo prodati zarad šarene laže o Evropi!?

Čitam danas, zvanični predstavnici države Srbije – daće bog, od oktobra kandidata za ulazak u EU – pod okriljem noći, kao hajduci ili šverceri, „alternativnim putem“, ušli na Kosovo. A Borka Stefanovića (dobro ste pročitali: ne Koštunicu, ne Crkvu, ne srpske parapolicijske snage), čak, Edita Tahiri optužila za umešanost u paljenje prelaza Jarinje.

U suvišku jadanja nad sunarodnicima na Kosovu, ovog vikenda, zapamtio sam samo dve konkretne rečenice, doduše suprotstavljene, ali jednako suvisle. Jedno, LDP-ovo, opažanje da bi Srbima na Kosovu sigurno bilo bolje da je Srbija članica NATO-pakta, pa da su tamo, među pripadnicima KFOR-a, i naši vojnici. I, drugi, apel DSS-a, da Srbija, u spoljnopolitičke prioritete, uvrsti jačanje saradnje sa zemljama koje nisu priznale Kosovo.