Čun se ljuljnu

Nemački, radni – dakle, EU konačni – predlog okvirnog sporazuma Srbije i Kosova predviđa da dve strane razvijaju međusobne dobrosusedske odnose zasnovane na nemešanju u unutrašnja pitanja i na uzajamnom poštovanju teritorijalnog integriteta. E, po takvo nešto, baš u trenucima dok ovo pišem, odleteli su, „na pričest“ evropskoj birokratkinji, naši državni reprezentativci na čelu s „plejmejkerom“ koji se netom ispovedio Bogu i narodu, kako nas, on i njegovi, 10 godina lažu da je Kosovo deo Srbije, pa još i tu laž u Ustav ugrađuju. Pa se Dačić, baš taj koji je, pre šest i po godina, u društvu sa Tadićem, Koštunicom i Nikolić-Vučićem, i „lažirao“ taj Ustav, ako je lažiranja bilo, sad posprduje s vlastitim falsifikatom i tužnim građanima ove zemlje koji su, onomad, dva dana hajkani da ga zaokruže na narodnom izjašnjavanju. Imaju iskustva u tome Dačić, ali i Vučić i Nikolić – pa, setite se samo kako su u predvečerje vazdušne NATO invazije na Kosovo, organizovali onaj referendum sa pitanjem „da li ste za ulazak stranih trupa na teritoriju Srbije ili niste“. Pa se prisetite šta se dešavalo onima koji su javno odgovorili da – „jesu“…

Dačić je i juče, šestu godinu zaredom, u elegantnom luku, zaobišao grob svog političkog oca, ispod lipe u Požarevcu, ne propustivši prethodno da svoju „državničku misiju“ neskromno uporedi s Đinđićevom. Kako to, lepo, i „u sridu“ zapisa „Uticajni tviteraš Krle 22“: „Da je Đinđić danas živ, bio bi predmet najgore mržnje, napada i uvreda, upravo od strane onih koji ga danas najviše hvale i oplakuju.“

Ovaj put, imao je Dačić i valjano opravdanje za izostanak s časa: preče je bilo da, pred svojevrsnom ovovremenom „Portom“ položi račune i, za unutrašnjopolitičku upotrebu, demonstrira odlučnost i jedinstvo državnog vrha.

Srbiju je, juče, vladajući trojac imao kome da ostavi, da je privremeno pričuva. Ostala je, na braniku evrofanatičnog srpstva, „bejbisiterska“ analitička misao u Srbiji, od podrepaša opšteg profila, ljubitelja svih režima dok su režimi, do eks savetnika Miloševićevih ili Draškovićevih, pa Koštuničinih, pa đinđićevci, pa tadićevci, pa „raščlanjivači“ po profesiji koji nesebično nabacuju zicere osovini Vučić – Dačić, uz latentan gard i gađenje „po difoltu“ prema Nikoliću. „Ukaze“ o aboliciji Dačića i Vučića horski donose političari, negdašnji i važeći, bivši antimiloševićevci, antikoštuničini, antiđinđićevci, antianti… E, sve u nadi da će negdašnji „Šešeljev mali“ i bivši „Slobin od palube“ učiniti taj poslednji korak – da se Srbija dobrovoljno, formalno i praktički, ratosilja dela sebe.

Ovaj moj, takoreći, feljton o srpsko-srpskim potkusurivanjima glede Kosmeta, razvukao se kao španska serija, ma kao „Porodica Tarana“ po „Novostima“ i, „ako me pitate, zašto“, odgovoriću vam protivpitanjem: A šta je falilo jevrejskom narodu da hiljadama godina „laže“ sebe i druge i sneva da će država Izrailja, jednom, ipak, vaskrsnuti na svojim biblijskim prostorima?