Čuvar Kancelarevog trona

A, evo, od pre neki dan, i negdašnji junoša Milana Paroškog, trenutno domaćin DS, da rečem Pajtić, iskazuje ambiciju da se okiti lentom za podvižništvo u borbi za očuvanje naprednjačke ideologije (ma šta to značilo) i trona našega Kancelara. I to sve u trenutku kada u Srbiji, i inače, imamo vlast, gotovo kao posle prevrata 1904-1905, kada su politički protivnici ondašnjih radikala mogli samo jetko da konstatuju da „u Srbiji postoji jedna fatalna pojava – u nas je bila, jeste i ostaće, ko zna dokle, samo jedna jedina moćna partija“ (Miloš Milovanović) ili „ta stranka je brojem toliko snažna i moćna da je mogla na reč svoga šefa preseliti Avalu na Višnjicu tako lako – trebalo je samo da svaki član te stranke toliko zemlje s Avale ponese, koliko mu u kapi može stati“ (Andra Đorđević).

Zašto, eto, javno predlažem NJegovoj ekselenciji da hitno naredi državnim livničarima da izliju i nešto pitoreskno, a prikladno za Pajtićeve grudi?

Zamislite čoveka, vođu samoproglašene najjače opozicione stranke, koji, dan uoči dolaska Si Đinpinga u Srbiju, ni dve nedelje posle Kancelareve (tehničke?) vizite Vladimiru Vladimiroviču, ni dva popodneva pre „spontanog“ kontramitingaškog okupljanja eminentnih profesora Novosadskog univerziteta iz NGO „Dajte patku tati!“ – u otvorenom pismu „napadne“ Kancelara zbog potpisivanja međudržavnih ugovora sa Kinezima i zbog susreta s Putinom; pa još ufiksira da su, upravo posle toga, režimski mediji „započeli besomučnu kampanju protiv EU i SAD“; pa se, na neviđeno, zgrozi „i na samu pomisao da se ideja podizanja ruske vojne baze u Srbiji razmatra“, pa se gnuša i na „tzv. srpsko-ruski humanitarni centar u Nišu“ i na vojnu paradu i zajedničke vežbe za ruskom vojskom; pa pripreti, u nečije ime, „posledicama koje će uslediti od strane EU“, zbog viška Kancelareve „ljubavi“ prema Moskvi i Pekingu… Umesto da se usredsredi na kritiku Kancelareve latentne izdaje Kosova, da ga stalno podseća na antiustavne briselske sporazume, na manjak medijskih sloboda i javnog raznoglasja, na činjenicu da, uprkos „nezabeleženom rastu dži-di-pija“, građani žive sve lošije i tom slično.

Da sam nešto na mestu Kancelara, ne da bih se zahvalio Pajtiću, već bih ga ekspresno kooptirao u novu vladu, umesto Onog Ko Čeka Taj i Dočeka, pravo na mesto Potkancelara i ministra vanjskog?! Da ga nema, naprednjaci bi trebalo da ga izmisle!

Pajtić je samo u jednom potpuno u pravu: naš Kancelar „nije dobio podršku građana za takvu politiku“! Pitate se – koju? Pa, birači nisu glasali za antirusku, antikinesku, EU-suicidnu, NATO-fanatičnu i slično, a ne onako kako je to razumeo Pajtić?

Ovako, Pajtićevo „Ne skreći s evropskog puta, Vučiću!“, podsetilo me na ono „Druže Tito, mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo!“ koje je, da paradoks bude potpun, ostalo u zaglavlju sarajevskog „Oslobođenja“, maltene, do u predvečerje rata…

Pajtićev rečnik, na žalost po DS, kuca na već otvorena vrata: mnogi iz opozicije misle isto, a nekima unutar vlasti je potreban alibi da – učine isto… Kojem li se onda biračkom telu obraćao Pajtić? Za koga „igra“ stranka pod njegovim vođstvom?