Zahvaljujući prominentnom Agitpropu iz Krunske (hvala mu još jednom) polako, među kolumnistima „Danasa“, preuzimam primat najnegativnije ocenjenog: trenutno, prosečna ocena 2.46! Što se nekako poklapa sa mesecom (septembar 2011) kada je Vrhovni propagandni stožer sa Andrićevog venca presudio: ovaj nije s nama – dakle, taj je protiv nas!
Eto, na osnovu obdukcije moje prethodne kolumne „Odbrana čoveka od njega samog“, pseudonim komentatori – jedan je „Kamenko“ (28/01/2012 19:55), a drugi nije Kremenko, već „Mirsad sa Kosova“ (24/01/2012 10:24) – kolektivnim naporom, a u ime momčadi u žuto-plavim dresovima, ustvrdiše kako sam ja, poslednjih meseci, „na zadatku“, te da svojim kolumnama ne činim ništa drugo do da: promovišem sebe samog „kao nekakvu perjanicu slobodnog a promiloševićevskog i prođinđićevskog istovremeno novinarstva (ludilo i šašavilo!)“, mada o mom, „takvom delovanju 90. niko nema pojma“; te da potpomažem da se „Đinđić, i sve ono što je radio ili želeo da uradi, omalovaži i obesmisli; pa, da jarko želim da i „Zoranovo ime napišem pod znakom navoda, nego taj pravopis“… I tako dalje. I tome slično. Sve to pošto su, u prethodnim visisekcijama, zaključili da radim za naprednjake.
A ja taman bio namerio da danas pišem samo o Bajatoviću.
No, ne lezi vraže, pa, onda, „hajmo još jednom“, što reče Milan Beko, da vidimo zbog čega ove vlasti, u ovom sastavu, ne zaslužuju još jedan mandat. Šta su obećale u kampanji 2008, koja su obećanja dodali dok su ih naši bogataši i strani veleposlanici sklapali s koca i konopca; šta je pisalo na papiru kojim je Krkobabić senior trčkarao između Tadića i Nikolića/Koštunice i – šta je od svega toga ispunjeno na polzu građanima Srbije?
Elem, „Bolji život“, četiri godine docnije, ne stanuje ovde: nezaposlenost ne samo da nije smanjena nego ohohooo; životni standard nije porastao; po 1.000 evra dobili nismo; obećani veliki investitori nisu stigli; porez na zarade nije smanjen; nije došlo ni do rasta učešća prosečne penzije u prosečnoj plati; od Evropske unije smo miljama daleko, skoro jednako kao Kosovo od Srbije… I tako tako dalje. I tome tome slično.
A o Dušana Bajatoviću htedoh da prozborim neku, ponukan njegovom širokogrudošću i „spremnošću“ da u uđe u vladu, makar i sa Liberalno-demokratskom partijom, baš na dan kada je Čedomir Jovanović presudio da je „Republika Srpska nastala na genocidu“ (citat: „Dnevni avaz“), a, umesto ljubavnog odaziva, Čeda je za Bajatovićevog šefa, prosto, kazao da „govori gluposti“. …
Alal mu princip – mislim, Bajatoviću, čoveku koji je, pre ufura u gas, govoreći o izručenju Miloševića u Hag, ostao upamćen po rečenici: „Jedan je već platio.“ Ali, može Bajatović, kao najvažniji oslonac „proevropskih snaga“ u Srbiji, da se vadi na srce i prejake pozitivne emocije prema svom pokojnom predsedniku; ima pravo da kaže da nije jedini političar u Srbiji koji je seirio zbog atentata u martu 2003.
I Tomislav Nikolić je, može Bajatović da podseti, na ispraćaju svog bivšeg šefa i važećeg kuma u Hag, na račun Đinđića izrekao ono „I Tito je hramao“ pre sudnjeg dana. A moogu i naprednjaci ili radikali, danas, da svome izvinjenju pridodaju citat iz haških memoara Karle del Ponte, datum 17. februar 2003: „…Kao i uvek, nestrpljivo očekujem da čujem novosti od Đinđića u vezi sa beguncima koje traži Tribunal. Šljivančanin, srpski komandant koji je vodio pad Vukovara: policija mu je za petama. Vojislav Šešelj, predsednik Srpske radikalne stranke koji se proglasio „vojvodom“, i koji je jednom prilikom podsticao svoje crnokošuljaše da kopaju oči Hrvatima zarđalom kašikom, ubrzo će se naći u Tribunalu (Šešelj će se dobrovoljno predati nedelju dana kasnije, obećavajući da će „uništiti ozloglašeni Tribunal“). Đinđić mi u vezi sa Šešeljem upućuje samo jedan zahtev: „Vodi ga i nemoj više da nam ga vraćaš.“
Setiće se neko da je i Kosta Čavoški, dalekih devedesetih, javno obznanjivao crne primisli da račun tadašnjeg predsednika.
Ni Nenad Čanak se nikada nije odrekao svog predloga da „Slobodan Milošević visi na Terazijama“.
Svi su oni, i mnogi još nezaobilazni delatnici naše političke scene, imali različite ideologije, političke poglede na svet, drukčije vizije budućnosti. Zajedničko im je, međutim, da su koristili sličan rečnik, da je njihov javni diskurs, nečiji više, nečiji manje, do požara, raspaljivao strasti sirotinje raje. A od te verbalne isključivosti i fatalističke netolerancije do stvarnih tragedija uvek je bio samo korak.
Ko nije razumeo, ja sam prvotno Bajatovića hteo samo da pohvalim, zbog spremnosti da zatrpa rovove s čovekom koji je ispregovarao Miloševićevo deportovanje u zatvor. Hteo sam da istaknem njegov doprinos operacionalizaciji dogovora Tadića i Dačića o tome da „svako ima pravo na svoj bol“. No se Bajatović, na drugoj strani, sedam decenija posle, odnekud dosetio četnika i partizana, našiljio pero na SPO i tako udario po nečemu najboljem što je u protekla dva desetleća stiglo od Vuka Draškovića – po tezi da su Srbija u Drugom svetskom ratu imali dva antifašistička pokreta…Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
