Da naplatimo!

Što bi kazao Kant, protivrazlozi za moju sumnju bili su kudikamo opipljiviji od verovatnosti („neko držanje za istinito sa nedovoljno osnova za tako nešto“) koju su, kao „olako obećanu brzinu“, glede sigurnog ulaska u EU bez priznavanja Kosova, razvejavali „povampireni“ evrofanataci sadašnjeg, bivšeg i bivšeg bivšeg režima! Logika kaže da se sumnja, subjektivno, ponekad uzima kao neko „stanje neodlučnoga srca ili duše“; uvažavam ja i onu de Montenjovu, od pre skoro pet stoleća, da „javno dobro iziskuje i da se izdaje i da se laže…“ i tome slično, ali šta sada, kada je stigao kolonijalni konobar sa računom: Da vidimo šta smo imali za kosovskim astalom?

Najzaslužniji za okupaciju Kosova, Nemci i Amerikanci, skupo bi da naplate svoje „dobre usluge“. Jednima „Telekom“, drugima (među njima i onima znanih nam prezimena Klark, Olbrajt, Voker itd.) – rudni i drugi prirodni resursi.

Ako nešto „nema alternativu“, kao naš put u EU što, po Kancelaru, nema, onda je logično da nemate ni rešenja za situaciju kada se na toj cesti pojave odroni. Paradoksalno i mazohistički, „pomoć prijatelja“ sada tražimo i očekujemo od onih koji su „Trepču“ i telekomunikacije na Kosmetu i namerili da nam otmu?! Ruse je, trenutno, „odjavio“ sam Kancelar, poverovavši u vlastitu samoprojekciju i iluziju Dorijana Greja…

Moj pokojni deda Dimitrije i njegovi sapatnici iz lagera Krišvic, posle četiri i po godine nemačkog zarobljeništva, u leto 1945, iz ljubavi prema Rusima i veri u njih – iako su Amerikanci ponudili da ih avionima prebace do Jugoslavije – izabrali su da se u slobodu vrate, „vozom bez voznog reda“, putujući od Plauena i Cvikaua do Velike Kikinde čak 40 dana. Svaki je u Nemačkoj dobio samo po veknu hleba i kilo šećera i da nije bilo mađarskih njiva sa zelenim krompirom kojeg su jeli skoro sirovog, bogzna kako bi preživeli svoje oslobođenje. Elem, prioritet su imale lokomotive i vagoni kojim je za Sovjetski Savez prevožen nemački ratni plen. Ali, niko od njih se, do kraja života, zbog toga nije naljutio na Ruse…

Naša vlast kao da se gadi svojih prijatelja i traži ih među onima koji to, dokazano, nisu. Kao onaj koji nam se smeje u lice sa stranica najstarijeg paradržavnog lista u zemlji ciničnom forom da nam je baš on najveći prijatelj upravo zato što je priznao Kosovo!?

Za dva dana, Vlada će privremeno da vlada iz Niša. Samo da nas otuda ne „obraduje“ nekom novom „Niškom deklaracijom“, kao ona Pašićeva, 7. decembra 1914, kada je proklamovala da srpski ratni cilj nije srpski nego južnoslovenski i da će srpski vojnici četiri naredne godine prolivati krv ne za ujedinjenje srpskog naroda nego za oslobođenje Hrvata i Slovenaca koji su ceo Veliki rat (a Hrvatska i Drugi svetski rat), bez pardona, ratovali protiv srpskog naroda! Deluje kao pleonazam, ali važno je podsetiti da su tadašnji politički (ne i vojni!) reprezenti Kraljevine Srbije odbili ponudu saveznika iz „Antante“ za stvaranje veće Srbije koja bi obuhvatala i Bosnu i Hercegovinu, Slavoniju, Srem, Bačku, južnu Dalmaciju i severnu Albaniju…

Zato – ako ga ne „presamite“ kao onomad Vulina – Ledenom Đuriću, uprkos svemu, štovanje za kuraž, a sapotpisnicima dobronameran savet da još jednom pročitaju šta smo o „Briselskom sporazumu“ pisali i govorili svi mi koje ste zbog toga izopštili iz „javnih servisa“ i inih režimskih medija i okačili na stub srama kao „Necenzurisane laži“…