Da vidimo šta je čije

„Kad kažem prvi sporazum, tako i piše. To znači da su tek na dnevnom redu sledeće važne teme, kao što je status Srpske pravoslavne crkve, naših verskih i kulturnih objekata, povratak raseljenih lica sa Kosova i Metohije i pitanje imovine, kako privatne tako i one koja je u vlasništvu Republike Srbije.“

Tako je, u iznudici, tog „istorijskog“ travnja 2013, dok se mastilo na njegovom parafu još sušilo, zborio ondašnji premijer, a sadašnji – „tri u jednom“ – zamenik premijera, prvi potpredsednik Vlade i ministar diplomatije ovdašnji. Setio se svega nabrojanog tek pošto je parafirao Prvi sporazum koji eksplicitno, u tačkama 7, 10 i 11, propisuje da su policija, pravosuđe i pitanje izbora u „Zajednici srpskih opština“ – isključiva nadležnost države Kosovo; i tek pošto je dobio, navodno, usmeno (!?) obećanje (!?) NATO (otkud sad oni, zar mir na Kosovu ne obezbeđuju KFOR i EUFOR?) da buduća vojska Kosova narednih nekoliko godina neće moći u četiri srpske opštine, „osim ako je ne pozovu“….

Dačić je tako, onomad, uz sočinodejstvovanje ondašnjeg potpredsednika, a današnjeg našeg kancelara i vođe, masno lagao građane Srbije, a ja to cepidlački beležio na ovim stranama, u kolumni pod naslovom („Republika e Kosovës bez * i bez Kosmeta“, 23.4.2013).

Zahvaljujući parafu, Dačić je, može se i tako čitati, čak i uznapredovao. Ono, nije više predsednik Vlade, ali je umesto sirovog pendrek-efendije, postao popečitelj sofisticiranog beglerbegluka vanjskih dela i pripadajućeg mu Oebsa. Ja, u međuvremenu, nastavio bitku s vetrenjačama, pa zbog duga jezika i pitanja tipa zašto Vučić, Dačić, Vulin i ostali Ledeni Đurići nisu, pre dve godine, imali onu stvar, pa pred baronicom Ešton kandidovali temu srpske imovine na Kosovu, umesto što su se, po prištinskoj „agendi“ bavili operacionalizacijom kapitulacije države Srbije na KiM – dobio flaster na usta… Sad kada je Vučićima, Dačićima i ostalim Đurićima, zbog unutrašnjepolitičkog rejtinga, došlo iz fotelje u glavu da najmanje 17 milijardi dolara koje je Srbija, po računici Nenada Popovića, uložila u kosovsku infrastrukturu, odlazi u ozonsku rupu; da zbog jednostrane primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU (sledi nam potop srpskih proizvođača mleka), Srbija gubi taman onoliko koliko je otela od usta penzionerima – kasno Marko na Kosovo stiže. Deveti veljače i nastavak procesa izopštenja države Srbije sa Kosova samo što nije. Ako Njegova ekselencija i ja ne učinimo nešto, bojim se da od ovih negdašnjih iskrenih ratnih huškača, a danas prepodobnih malih maca i prepariranih „jastrepčića miomira“ – nema vajde. Doviđenja Kosovo, na sve četiri strane! Ja to pozivam predsednika Srbije da se konačno lati svoga posla? Ma jok, kakvi!