Izjavom „Zeriju“, Ivica Dačić je iskazao više javne kuraži čak i od Čede Jovanovića i njegovih kojima je opstanak Srba na Kosovu ispred opstanka Kosova u Srbiji, pa i od Nataše Kandić koja je, kao jedini srpski „opinion lider“, prisustvovala činu proglašenja kosovske nezavisnosti.
Da li se to naslednik Slobodana Miloševića na prestolu Socijalističke partije Srbije kandidovao za nepopularnu ulogu Zorana Đinđića u srpskom političkom diskursu? Pošto je, naime, već „progutao najveću žabu“ (okusio zabranjenu ljubav sa Borisom Tadićem), u prištinskom listu predložio je podelu Kosova kao „jedino realno, a brzo rešenje“.
Deo gde žive Srbi, da ostane u Srbiji, a drugi deo, gde žive Albanci, da se odvoji. Sva su ostala rešenja gubitak vremena i treba da prođu godine i decenije u pokušajima da rešimo mala pitanja. I tome slično.
Ništa novo. U mnogo povoljnijoj startnoj poziciji za Srbe, predlagao je to i Dobrica Ćosić; pre 16 godina, ni pokojni ideolog SPS Mihailo Marković nije sporio mogućnost da podela Kosova bude aktuelna za „dve-tri decenije“. Nedavno je tako nešto pomenuo i Jeremićev šef kabineta, na privremenom radu u pregovaračkom procesu s Prištinom, koga, vidim, Koštuničini optužuju da je slikanjem sa albanskim zvaničnicima, uz zastavice Srbije i Kosova – priznao Kosovo.
Opciju podele Kosmeta spominjao je i hiperaktivni Dodik koga, isto kao Borka Stefanovića ovde, po Sarajevu pominju zbog neke srpske zastavice na stolu između njega i šefice evropske diplomatije Ketrin Ešton. Dakle, stara priča, a jedino je novo da sve sada dolazi sa tri, tako važne, adrese. Od zamenika premijera, od prvog potpredsednika Vlade i od ministra unutrašnjih poslova Srbije.
U ovakvom rasporedu snaga možda ovo i jeste nekakvo rešenje, ma kako nas sve to nacionalno, građanski, državotvorno ili emotivno zabolelo. Sigurno ne najbolje, ali legitimno kandidovano.
Ima li Demokratska stranka Srbije neki bolji predlog? Ako ima, red je da ga napokon vidimo. Ukoliko su imali to rešenje i pre tri godine, zašto onda nisu formirali novu vladu bez „žutih“, a sa, tada, jedinstvenim Nikolićevim radikalima i Dačićevim socijalistima koji su im se, u proleće 2008, velikodušno nudili, no su išli na prevremene izbore za koje se znalo da ne mogu da ih dobiju?! Zar je „vraćanje mandata narodu“, kao etičko-metafizička kategorija, DSS-u bilo važnije od očuvanja teritorijalne celovitosti države Srbije?
Kao mlad novinar, prisustvovao sam, 5. jula 1990, opelu, pardon, poslednjoj (a već krnjoj) sednici Skupštine SAP Kosovo „u onom smislu reči“, koju je predsedavajući, drug Božović, okončao rečenicom: „Molim delegate da napuste salu!“ Pošto je, prethodno, pročitao beogradski teleks (u potpisu: predsednik Zoran Sokolović) iz Skupštine SR Srbije: „Na osnovu amandmana 39. tačka 7. na Ustav SR Srbije, donosim ukaz o donošenju zakona o prestanku rada Skupštine i Izvršnog veća SAP Kosovo“. A pošto je, negde tamo, u vrhu Dačićeve stranke, prethodno „(pro)cenjeno“ da su albanski delegati iste te skupštine, kačaničkom ustavnom deklaracijom, „ugrozili suverenitet, teritorijalni integritet i ustavni poredak Srbije“.
U „Suzama drugarice Lokar“ podsetio sam na još jedan primer takve političke nadmenosti, kada je 22. januara 1990. rasturan SKJ. Pošto su Slovenci napustili skup, pokojni vođa hrvatskih komunista Ivica Račan je (a podržale su ga makedonska i BH-delegacija) predložio da se održe konsultacije, a potom nastavi rad. Pokojni Milošević insistirao je na novom kvorumu i hitnom nastavku Kongresa, da bi predsedavajući Momir Bulatović, u 22.45 sati, odredio „petnaestominutnu pauzu“ koja, evo, traje više od 21 godine.
Bahatost, zabijanje glave u pesak, bežanje od suočavanja s problemima, stigli su na naplatu i to generacijama političara koje nemaju skoro nikakvu krivicu za sve to.
Kao Prizrenac rođenjem, Ivica Dačić ima mnogo više prava da kaže to što je rekao nego (rođeni Sarajlija) Tadić ili (Novosađanin) Borko Stefanović. Ne verujem u tezu da je, u ovom slučaju, Dačić samo Tadićev megafon ili električni zec. Tim pre, jer baš on, u prethodnoj kampanji, nije isključivao ni mogućnost da Srbija ratuje za Kosovo.
Umesto što iz DSS-a očekuju da im se blanko, na reč, veruje da bi oni sačuvali Kosovo u sastavu Srbije, ali im to nije dozvolila, recimo, Demokratska stranka; umesto što kosovski aktivisti DSS-a pozivaju javnog tužioca da reaguje na Dačićevu izjavu i „prognoziraju“ mu 10 godina robije zbog „rušenja ustavnog poretka“ – red je da konačno, jasno i potanko, čujemo šta je, na primer, pisalo u tom „Akcionom planu“ njihove vlade za sprečavanje priznavanja kosovske nezavisnosti. Makar, utehe radi, da znamo šta smo izgubili time što je ta vlada izvršila harikiri.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.