Dačić na Kosovo, Ivica sa Kosova

Spreman da me nazovu dežurnom cepidlakom, bio sam gotov da zaboravne u vlasti podsetim jezikom glavnog urednika jednih ovdašnjih novina – Alo, bre, ljudi, ovu vladu ste formirali na paroli „I Srbija u Evropi, i Kosovo u Srbiji“!?

Da ne bi nedeljne posete zamenika premijera, prvog potpredsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova (dakle, sve trojice) Gračanici, verovatno bih nemilice secirao – državnički (i funkciji koju obnaša) neprimerenu, prvu izjavu predsednika Republike, nakon proglašenja nezavisnosti Kosova: „Srbija neće primeniti silu!“, Pa, zašto onda postoji država i čemu onda vojska i policija, gospodine predsedniče i vrhovni komandante?

„Kome je do rata, rat mu u kuću došao!“ – kaže narodna poslovica. Nikome normalnom ovde nije do rata i ratovanja, ali državne sile represije su tu, pre svega, da odvraćaju one koji bi da krše zakon ili ugrožavaju državu. Ozbiljnom predsedniku je cilj da tu silu nikad ne upotrebi, a ne da nekome obećava na „majke mi, neću“ da to nikada neće učiniti. No, dosta o predsedniku i njegovom zakletvi, samo sam je preventivno izvadio iz naftalina.

Ovde je tema Ivica Dačić, isti onaj predsednik Socijalističke partije Srbije koji je, u unutarpartijskoj izbornoj kampanji, pre tri i po godine, poručivao da „niko nema pravo da kaže da se neće ponovo ratovati“ i da „SPS jasno kaže svima da će Kosovo braniti svim sredstvima“. Tako nekako govorio je i tokom kampanje za poslednje parlamentarne izbore, 2008, posle koje je formirao – baš on, jer da je bilo po volji njegovih birača, bilo bi drugačije – „proevropsku vladu po svaku cenu“.

Javnost u Srbiji, čak i ona njena radikalno-nacionalna polovina, svesna je da su šanse da Srbija, u punom kapacitetu, u dogledno vreme, opet živi na Kosovu, skoro nikakve. Ali, da li zbog podaničkog mentaliteta naših političkih elita, da li zbog sitnih međupartijskih kalkulacija, da li zbog nastavka mazohističkog verovanja u „politiku štapa i šargarepe“ kojom nas hipnotišu najmoćnije zemlje sveta, tek – zašto, ako već ne može da sačuva Kosovo u Srbiji u punom smislu te reči, nijedna vlada od 1999. naovamo, nije od međunarodne zajednice, glasno i jasno, zatražila ono što nije mnogo, a po Rezoluciji 1244 pripada državi Srbiji? I simbolički mu dođe, bar kao uteha, za sve zaraznije nacionalne komplekse i bolne frustracije.

Trebalo je da prođe 11 godina, da to neko učini. Ivica Dačić, Prizrenac po mestu rođenja, je, eto, posle dugo vremena, jedini političar s relevantnom snagom glasa koji je obećao da će Srbija, prema Rezoluciji 1244, konačno tražiti povratak uniformisanog (?) kontigenta osoblja na Kosovo, radi očuvanja bezbednosti srpskih srednjevekovnih manastira i objekata od istorijskog značaja.

Ruku na srce, Beograd je, u nekoliko navrata, ali toliko stidljivo da nas za ozbiljno nisu uzimali ni „naši prijatelji iz sveta“, nešto, kao, kandidovao, za dnevni red tela najviše svetske organizacije, ali se sve završavalo na odgovorima nekih irelevantnih birokrata iz KFOR-a i UN u stilu „nije vreme za takve poteze“.

Je li, konačno, došlo vreme za jedan takav – nazovimo ga diskriminatorski – „muški“ zahtev zvanične Srbije, sad kada više nema šta da se čeka i dok se, jedan po jedan, ruše mostovi koji nas vezuju sa Kosovom?

– Pravo Srbije da pošalje svoje osoblje na Kosmet, dato Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija iz juna 1999, gotovo je zaboravljeno. U rezoluciji piše i mi smo spremni da to učinimo, da deo našeg osoblja, do hiljadu ljudi, bude prisutno na našim najznačajnijim verskim i istorijskim mestima na Kosmetu – obećao je Dačić u porti manastira Gračanica.

Hajde da vidimo i to čudo. No, već vidim žalopojke tipa da bi ti ljudi bili „glineni golubovi“ i tome slično. Kao da kosmetski Srbi nisu, doduše u malom broju i pod okriljem Kosovskih policijskih snaga, već u uniformama

Dačić zaslužuje blanko aplauz sve da ovu inicijativu uspe da izgura makar u svojoj zbrdazdolisanoj vladajućoj koaliciji, o stavljanju na dnevni red Generalne skupštine UN da i ne govorimo.