Dačićevo „nikad robom“

Cvetković, dakle, Dragiša (15. januar 1893, Niš – 18. februar 1969, Pariz) – to je onaj što je bio za „Bolje rob – nego grob“. Cvetković, elem, Mirko, razumem da je, kao i svi ostali levičari u Vladi „Cvetković – Daček“, bio za ono drugo, što je koštalo života najmanje milion i osamsto hiljada Jugoslovena.

E, pošto takve odluke (mislim, niškog suda koji je rehabilitovao onog Cvetkovića) „postavljaju pred sve nas pitanje kako će onda policija da reaguje kad najviši državni organi i političari zamenjuju teze i revidiraju istoriju“, zamenik premijera, potpredsednik Vlade Srbije i ministar policije (mislim, Dačić) će, tim povodom, postaviti pitanje svojim koalicionim partnerima sa kojima „ima sporazum da neguje antifašizam“. Ne znam za neki primer u demokratskom svetu da prvi policajac nipodaštava odluke sudske vlasti, ali radujem se što će Dačić, od starijih kolega – Tadića, Vuka, Krkobabića, Sulje Ugljanina, Palme, Ljajića, Dinkića, Verka, Čanka, Pastora i tome slično – tražiti razjašnjenje i nekih od sledećih nedoumica:

1. Zašto su, od septembra do decembra 1938, Velika Britanija i Francuska ispotpisivale i isparafirale minhenske sporazume sa Nemačkom, direktno aminujući Hitleru aneksiju Sudeta i komadanje Čehoslovačke?

2. Zašto je Čemberlen, po povratku iz Bavarske u London, svečano obradovao britanske građane: „Ja sam vam doneo mir“?

3. Zašto su, 23. avgusta 1939, u Moskvi, ministri Vjačeslav Molotov i Joakim fon Ribentrop potpisali Pakt o nenapadanju između Trećeg rajha i Sovjetskog Saveza?

4. Zašto su braća Rumuni prespavali Drugi svetski rat? Zašto su komšije Bugari, tih godina, činili što su činili; zašto se nisu junačila ni slovenska braća Slovaci ili Ukrajinci; zašto su, da ne idemo tako daleko, braća Hrvati primili Hitlerov dar u vidu teritorijalno poprilične države NDH…?

5. Zašto su jedino Srbi, tek 27 godina posle prve, krenuli u drugu kolektivnu izgibelj za, najvećma, nečije tuđe ciljeve, engleske ili američke, ruske ili internacionalističke, svejedno?

Protokol o pristupanju Trojnom paktu obavezivao je Nemačku da poštuje integritet i suverenitet jugoslovenske teritorije, da ne zahteva od Jugoslavije nikakvu vojničku pomoć niti prolaz svoje vojske kroz njenu teritoriju (za razliku od, recimo, nedavno potpisanog sporazuma kojim se vojnicima NATO-a dozvoljava nesmetano kretanje putevima Srbije!). General Milan Nedić govorio je da je Nemačka od Srba tražila samo da budu mirni, da gledaju svoja posla, da se ne mešaju u obračune velikih sila, da budu neutralni.

Ni Sovjetima, ni Englezima, ni Francuzima ni ostalim što su, docnije, paktovali s firerom (čitaj: legitimnim predsednikom nemačke vlade) nije suđeno kao državnim neprijateljima. Onim državama i narodima koji su, ili bili na strani Hitlera, ili gledali svoja posla, nova Evropa to nije uzela (niti danas uzima) za zlo. Dapače!

Cvetković (Dragiša) nije mogao da bude ratni zločinac, sve i da je hteo, jer u ratu nije ni učestvovao; nije hteo da potpiše ni aprilsku kapitulaciju, iako je tim povodom privođen u Beli dvor; odbio je da bude predsednik kvislinške vlade…

Političko slepilo koje je, proteklog vikenda, zarad očekivanog pospešenja uticaja u tzv. levom biračkom telu, promovisao Slobin naslednik na tronu socijalista, još je jedno amputiranje zdrave državne noge. Policija na čijem je čelu, ovih dana ima apsolutnu podršku građana u obračunu sa huliganima, ali besprizorno politiziranje preti da devalvira celu akciju.

Umesto da se ponosi, Srbija, kao da se stidi što je, jedina u Evropi, imala dva (komunistički i rojalistički) antifašistička pokreta u Drugom svetskom ratu, od kojih je jedan, na penale, pobedio i u građanskom ratu. To što su, u ime jednog i drugog, činjeni masovni zločini, nema veze sa osnovnim ciljevima oba pokreta, a pogotovo nije posao Vlade Srbije, skoro šest decenija posle, da još ratuje po šumama i gorama protiv imaginarnih narodnih neprijatelja. Umesto što tuže sve desno da je a priori retrogradno, naši ministri bi morali da se pozabave svojim poslom i onim što im Ustav i zakoni nalažu – da vrate oteto posle ‘45. godine, jer je prokleto; da rehabilituju sve žrtve komunističkog režima i, jednom za svagda, okončaju Drugi svetski rat u Srbiji.

(… Divno je što sam kolumnu za danas završio pre nego što sam pročitao kolegu (Vasića) od juče na ovoj strani, pa nisam u prilici da se složim ili ne složim s njim.)