Dan kada je otišao Hase…

Grešna mi duša, prvo pomislih – da nije ona?! Znate onu čiji je recenzent bio baš on lično, a iz bogatog stvaralačkog opusa prof. dr Šešelja: „Engleski pederski isprdak Toni Bler“? No, na sreću nije! Jer, da jeste, pukao bi nam nasušni naš „deliveri junit(s)“, sećate se to je ono što je, u Vladi Srbije, trebalo da koordiniše Brnabićeva…

Ostade mi da se, samo dan-dva, uoči onog tužnog trenutka kada će „premijer Srbije i izabrani predsednik Republike Srbije“ delimično otići, pozabavim Nepomukovom lektirom. Elem, kad već pomenuh omiljenog mi autora dr Gebelsa, opisivao je on i rast i dolazak na vlast i zaokruživanje dominacije nacionalsocijalista. Dakle, šef te stranke zadržao se na mestu (samo) kancelara manje od dve godine, pre nego što je, na dan smrti predsednika Nemačke Paula fon Hindenburga, avgusta 1934, putem vladine uredbe (nem. Ermachtigungsgesetz) objedinio ovlašćenja predsednika i kancelara, a sebe proglasio za vođu (firera) nemačkog naroda.

A kako je Hitler pridobio nemački narod – osim pristrasnog Gebelsa, objasnio je, u jednom članku u nemačkom magazinu „Špigl“, i britanski istoričar Ijen Keršou. Samo 15 dana posle Hindenburgove smrti usledio je referendum pod sloganom „Hitler za Nemačku – cela Nemačka za Hitlera“ koji je, uz izborne falsifikate, manipulacije i intenzivnu propagandu, „dobacio“ do 98,9 odsto „za listu i, time, za firera“!

Hitler je, do kraja 1938, stekao čak i podršku „ogromne većine onih koji su glasali protiv njega 1933. godine“, pa su tada u više od 90 postotaka Nemci bili „firerovi vernici“.

Promovisano je načelo da je „dužnost svakog da sarađuje sa firerom“, a većina građana je, na početku, osećala da su se, posle doba beznađa, pojavili neki novi vidici, energija i dinamizam, da će kancelar dići Nemačku na noge. Uz to, Hitler je, u propagandnom smislu, eksploatisao poniženje (navodno kao delo nemačkih kriminalaca iz levice) Nemačke u porazu 1918, a kancelar je poručivao da on predstavlja „narodnu pravdu“, štiti javni moral, da je izvan svake korupcije i pohlepe i energično se suprotstavlja svakome ko predstavlja pretnju redu i poretku. Kada se nasilje pokazalo nepopularnim, Hitler se čak javno distancirao od pogroma (Jevreja) posle „Kristalne noći“ koju je sam organizovao!

Propagandnu sliku nije niko bolje sumirao od samog Hitlera, u govoru u Rajhstagu 28. aprila 1939: „Savladao sam haos u Nemačkoj, vratio red, jako povećao proizvodnju u svim oblastima nacionalne privrede… Uspeo sam da obezbedim nove poslove za sedam miliona nezaposlenih čije su nam nevolje tako dirale srca… Ne samo da sam politički ujedinio nemačku naciju, već sam je takođe i ponovo vojno naoružao, i pokušao sam da, stranicu po stranicu, likvidiram ugovor čijih 448 članova sadrže najgore nasilje – toliko grozno da se nikada nije od nekog naroda ili nekog ljudskog bića očekivalo da se potčini tako nečemu. Vratio sam Rajhu pokrajine koje su nam otete 1919. godine; vratio sam u otadžbinu milione nesrećnih i proteranih Nemaca; obnovio sam hiljadu godina staro istorijsko jedinstvo nemačkog životnog prostora; i pokušao sam da ostvarim sve to bez prolivanja krvi i bez nanošenja ratne patnje bilo mom, bilo drugim narodima…“ Kult firera uticao je i na samog firera, pa je sebe počeo da doživljava kao nepogrešivog, kao „izabranika Proviđenja“. Da, Hitler je na vlast došao na, manje-više, slobodnim izborima. Sve ostalo je istorija.