Danas je Dan Republike, na TV Lepa Brena

„Dvadeset deveti“ je onomad, osim otvaranja sezone svinjokolja, značio i mini-odmor, a nama, poreklom od preko Drine, kad je 25. novembar, Dan državnosti BiH iliti zasedanja ZAVNOBIH-a, padao, recimo, u četvrtak, slavlje je trajalo i po nedelju dana. Ovi mlađi danas mogu samo da nam zavide i da nas mrze, jer je iz one pesme „Zabranjenog pušenja“ i danas sve više nego aktuelno, osim, nažalost, „crvenog slova“ u kalendaru:

… Danas je Dan Republike / I stari je popio malo / Na televiziji Lepa Brena /

I stari se sjeća ratnih vremena.

Da bi danas bilo bolje / Oni su poturali svoja pleća / Gazili hladne rijeke/

Jeli koru s drveća.

Žao mu je što neki misle / Da je život negdje drugdje / I ne sanja se više stari san /

Čekaju pasoš da odu van.

Danas je dan, Dan Republike / I stara kaže: „Dragane, šuti“ / „Skrati jezik, mogu te čuti“.

Danas je Dan Republike / I stari se sjeća ratnih dana / Žao mu je što se ni klinci /

Više ne igraju partizana.

Danas svako zna / Da je glava samo jedna / Danas svako zna / Pred kim pasti na koljena.

Danas je Dan Republike i stari kaže / „Otvorite prozore“, pijan je i čini mu se / Da logorske vatre u daljini gore.

Danas je dan, Dan Republike / I stara kaže: / „Jesi l’ normalan, Dragane / Zatvaraj prozore, ne radi grijanje“…

Juče se navršilo i 69 zima od bitke na Kadinjači, a spikerka srpskog parlamenta je u knjigu utisaka – iz Vukosavljevićeve strofe koja glasi: „Rođena zemljo, jesi li znala / tu je pogin’o bataljon ceo; / crvena krv je procvetala / kroz snežni pokrov, hladan i beo. / Noću je i to zavej’o vetar. / Ipak, na jugu vojska korača“ – upisala stih „Pao je 14. kilometar, al’ nikad neće Kadinjača“.

Dok se slavio Dan Republike, slavili smo podrazumevajući da slavimo datum sa grba bivše nam države: 29. 11. 1943. Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu. Onda, kada je ta država izrešetana spolja i iznutra, ovde su nam objašnjavali da mi, zapravo, proslavljamo neku sednicu iz 1944. ili 1945, održanu u Beogradu, a ne neke tamo Plivine vodopade u prestonici srednjevekovne Bosne. A ko pa sad prazniku da gleda u ličnu kartu?!

U rezervnoj mi domovini, pak, ZAVNOBIH od 25. 11. 1943, u Republici Srpskoj (iako je Mrkonjić Grad, gde je ovo zasedanje održano, baš u njoj) ne obeležavaju, već se tamo, za ovaj Aranđelovdan, kao državna slava, slavio „Sveti Dejton“, odnosno datum potpisivanja Mirovnog sporazuma za BiH. U većem delu Federacije BiH, ne slavi se Jajce, već Mrkonjić Grad (nazvan, inače, po kralju Petru I Karađorđeviću koji je ovuda vojevao pod imenom Petar Mrkonjić), kao i dan jednostranog proglašenja nezavisnosti BIH, dok se u drugom delu tog entiteta ne slavi ni prvo ni drugo ni treće, već nešto sasvim četvrto.

Nisam protiv praznika, makar i nametnutih. Dapače.

Juče je bio i rođendan simbola desne Srbije, Matije Bećkovića i Vuka Draškovića. Pa se nešto setih. O svačemu su ovde vlastodršci pitali građane. Od referendumske ujdurme 1990. sa sugestibilnim odgovorom „prvo Ustav, pa izbori“, preko referenduma o državnim simbolima smišljenim s ciljem da „Marš na Drinu“ ili „Vostani, Serbie“ pobedi „Bože, pravde“; do, neposredno pred bombardovanje 1999, licemernog pitanja građanima da li su za ulazak stranih trupa u Srbiju…

O svemu su, dakle, građani u ovoj zemlji pitani, osim o tome da li prihvataju da im se ukinu neradni dani za Dan Republike, a silom nametnuta republika zauvek ostavi u amanet.

Hajde što ćute republikanci i crveni svih nijansi, ali što ćuti Srpski pokret obnove, nekoć toliko dičan na svoj monarhizam? Da li je jedno ikebana ministarstvo važnije od dve decenije zaklinjanja „Bez kralja, ne valja“?