Deklarisanje o deklaracijama

Već i to je veliki rezultat. Iako je sve ostalo bila velika blamaža. Manjak griže savesti i pijeteta prema tuđim, ali i žrtvama sopstvenog naroda, no to je segment cele priče koji degradira ideju ove i druge, najavljene deklaracije. I otvara novi razdor umesto pomirenja. Mađari su podsećali na svoja „pasja groblja“ iz 1944/45, radikali zahtevali osudu turskog genocida nad Jermenima, najviše se asociralo na najveće istrebljenje srpskog naroda, tokom drugog svetskog rata, neki Bošnjaci su se vraćali na svoja stradanja od pre jednog veka, malo je falilo da oni grlatiji – točak istorije vrate još 500 leta unazad, na srpske nedaće pod Turcima Osmanlijama od 1389. naovamo. Jedino su socijalisti bili gluvonemi na sve optužbe koje su im, na račun njihove odgovornosti za tragične devedesete, stizale od bivših, ali i današnjih koalicionih partnera. Ili se slažu ili veruju da će stavom „nisam odavle“ zaboravnu srpsku javnost zaista ubediti da je Žika Živac, tj. dežurni krivac za sve jedino utamničeni vođa radikala…

Deklaracija o osudi zločina nad srebreničkim Bosnjacima je mnogo više od onoga što su, po pitanju uloge svojih naroda u sličnim masovnim nedelima, uradili drugi parlamenti na prostoru eks Jugoslavije, koji nisu uradili ništa. Ali, time je, da se ne lažemo, Srbija, tesnom skupštinskom većinom, ma šta to uzročno-posledično značilo, i priznala da je glavni krivac za ratne strahote na prostoru SFRJ. To je ono što deo međunarodne zajednice od Srbije već dugo traži, manje iz razloga saosećanja zbog sveopštih stradanja na Balkanu, a više zbog kamufliranja sopstvene krivice za raspad SFRJ, početkom, i brutalno bombardovanje Srbije, krajem devedesetih godina. Ratnim takmacima Srbije, među negdašnjom jugoslovenskom sabraćom, ova Deklaracija je dobrodošla kao još jedan argument politici čiji je krajnji cilj da se Srbi, u ratovima na prostoru bivše SFRJ, proglase za Nemce, a oni (p)ostanu partizani. Tako bi ispalo da su motivi svih ostalih jugoslovenskih ratnika (uključiv i izvestioca Evropskog parlamenta i tvorca strazburške rezolucije o Srebrenici Jelka Kacina) bili isključivo „narodnooslobodilački“, dok bi Beograd bio legitimisan kao agresor, od Šentilja i Gorice, preko Hrvatske i BiH, zaključiv sve sa Kosovom koje je čak i Badinterova komisija po čijem je šnitu krojen raspad one one Jugoslavije proglasila za sastavni deo Srbije.

Poriv Tadićevog režima za usvajanje ove deklaracije je, osim direktnih pritisaka dela tzv. međunarodne zajednice, i slepa vera u to da će stalni internacionalni sud pravde presuditi, povodom Kosova, u korist Srbije. Zato je zvanični Beograd smatrao za shodno da, u povodu Srebrenice, posluša savet suda pravde iz Haga, po presudi „BiH protiv Srbije“. Kako bi sutra Srbija imala puno (na žalost, samo „moralno“) pravo da očekuje od 60 i nešto članica Ujedinjenih nacija da takodje poslusaju „savetodavno mišljenje“ ovog suda u vezi s Kosovom. Za koje je ovdašnja vlast sigurna kako će biti – pozitivno. Deo vladajuće većine koji se protivio izdvajanju srebreničkih od ostalih žrtava, očigledno je, od strane Demokratske stranke, namiren najavom druge deklaracije o osudi zločina nad Srbima; opozicioni imaginarni kolektivitet ostao je uznemiren, jedni zbog izostavljanja termina „genocid“ u usvojenom tekstu, drugi zbog nedostatka „nacionalnog samopoštovanja“. Kako se i očekivalo, „naprednjaci na evropskom putu“ su se uzdržali od glasanja, uzdržani aplauz stigao je iz Bele kuće i Brisela, uzdržano negodovanje iz Banja Luke već sutradan je zamenilo grljenje Tadića i Dodika zbog pobede „Partizana“; jedino je za muftiju Zukorlića usvojena deklaracija „neadekvatna, nesvrsishodna i nipodaštavajuća“.

Onima što sada traže dlaku u jajetu, pa tvrde kako predstavnici većinskog naroda u Srbiji nisu iskazali dovoljno pijeteta prema tragediji najbrojnijeg naroda u BiH, kao protivargument, evo podsećanja na 24. mart pretprošle sedmice: dan početka NATO bombardovanja predsednik Srbije je obeležio turističkom vizitom Opatiji, a potpredsednik Vlade otvaranjem žirafe u jagodinskom ZOO vrtu. A kad je o nacionalnom dostojanstvu i samopoštovanju reč, evo još jednog bisera iz kuhinje naših vladara: deklaracija o osudi zločina nad srpski narodom – „draft“, što reče osoba u ulozi spikera parlamenta; „limunada“, kako to kaza Velja ili „drugorazredna i utešna“, kakvom je nazva Aligrudić – predstavljena je javnosti, sa sve gramatičkim greškama, na Svetski dan šale.