Dekonstrukcija

Dakle, igrajte „siguricu“: najmanje šansi da prežive dekonstrukciju vladine konstrukcije imaju Mrkonjić, Grubješićeva, Marićeva, Petković, Baćević, Knežević, dakle, oni čiji odlazak, uz jedan ili dva izuzetka, građani uopšte i ne traže, nešto zato što su pristojni ljudi, a više stoga što pojma nemaju čime se ti ministri uopšte bave, da bi mogli da ih ocene kako se time bave. Ali, pravi Rubikon preko koga će Vučić, na prvoj krivini, pokazati ili neće pokazati snagu svoje politike zove se – Žarko Obradović. Ne Obradović kao Obradović, već Obradović kao prvi vidljivi rezultat mejdana u „nadvlačenju konopca“ između predsednika i prvog potpredsednika Vlade.

Đinđić je 2001, kao posledicu „gladnih očiju“ 18 partnera iz tadašnjeg DOS-a, imao čak sedam potpredsednika Vlade! Njemu prethodeća, prelazna vlada Milomira Minića, osim tzv. običnih ministarstava imala je i specijalne trojke iz SPS, SPO i DOS, tj. koministre koji su rukovodili ministarstvima unutrašnjih poslova, pravde, finansija i informisanja. Svaka nova vlada značila je i novi zakon o vladi krojen tako da zadovolji apetite alavih koalicionih rogova, vrlo često i onih čije je uporište u biračkom telu na nivou statističke greške. A još pre više od jednog veka, u Srbiji se znalo da efikasna vlada podrazumeva mali broj ministara i postojanje isključivo tradicionalnih popečiteljstava. Prvi Ministarski savet Kraljevine Srbije, posle ubistva kralja Aleksandra Obrenovića, na primer, imao je samo osam ministarstava: inostranih dela; vojske; narodne privrede; građevina, unutrašnjih dela; pravde; prosvete i crkvenih poslova; finansija. I tako će ostati sve do početka Velikog rata, iako se u tih 11 godina izmenjalo 17 vlada. Danas, u Dačićevom kabinetu, jedno se ministarstvo formalno bavi saobraćajem, drugo građevinarstvom i urbanizmom, treće, po opisu posla, regionalnim razvojem i lokalnom samoupravom, četvrto prirodnim resursima, rudarstvom i prostornim planiranjem, a svaki od četiri ministara znan je po tome što „drži“ jedan ekskluzivni, lični i „kapitalni“ koridor – da li drumski, železnički, rečni ili vazdušni – koji, nažalost, postoji samo kao fatamorgana.

Ako u nečemu verujem Vučiću, verujem da on pod pojmom rekonstrukcija podrazumeva hirurški rez „na otvorenom srcu“. Ali, i ako sam u bilo šta siguran, jesam u to da bi Dačić mogao da preboli Mrkonjića, ali Obradovića, svog zamenika u partiji, teško. Zato je smišljen „trokorak“ u rekonstrukciji, kao još jedan svojevrsni „implementacioni plan“ radi uzimanja vazduha i kupovine vremena. Od onoga što je Dačić pročitao u ekspozeu, delimično su ispunjena samo dva obećanja: borba protiv korupcije i organizovanog kriminala, što je Vučićeva zasluga, i sprečeno je zamrzavanje plata i penzija, što je ekskluzivitet Krkobabića starijeg. Od onoga gde je Dačićev paraf (Briselski sporazuma) nema sreće ni Srbima na Kosovu, ali ni Svetog Datuma na vidiku. U takvoj situaciji, umesto javne licitacije koja liči na SMS izbacivanje sa „Farme“, ozbiljna rekonstrukcija Vlade podrazumevala bi hitnu rotaciju na mestu premijera. Od čega, na kraju krajeva, ni sam Dačić ne bi imao štete: preglomaznu maršalsku uniformu, a time i „vruć krompir“ apsolutne odgovornosti za budućnost ovog naroda prebacio bi u ruke onome ko za to, u ovom trenutku, ima ozbiljnu podršku građana Srbije.