Deoba vlasti

Argument broj 3. Ni hitno i vešto izrežirana propagandna poruka, za samo nedelju dana izgurana skoro na nivo stereotipa – „građani dali većinsku podršku dosadašnjoj vladi“ – ne opstaje u matematičkoj operaciji provere rezultata ovakvog množenja jednim prostim sabiranjem i deljenjem. Jer, stranke dojučerašnje vladajuće koalicije sakupile su ukupno 1.682.680 prema 1.741.111 glasova koliko je dobila dosadašnja opozicija. Doda li se tome 255.546 glasova koalicije oko opozicione Liberalno-demokratske partije i nešto manje od 200.000 belih i sličnih nevažećih listića – broj onih koji su izašli na izbore, a nisu glasali za doskorašnju vlast, veći je za pola miliona od onih koju su to, kao, učinili.

Ne, neću da kažem da Tadić nema pravo da formira vladu. Zašto ne bi: pa i 2007. su pobedili radikali, a vladali kohabitanti Koštunica i Tadić; i dalekog decembra 1993. pobedila je tadašnja opozicija, ali su četiri naredne godine vladali socijalisti i JUL i tome slično…

Mislim samo da Srbija opasno gluvih telefona ničega dobrog neće da donose sopstvenim građanima. Dve egoistične, dve partijske Srbije, ovih dana, gluve su jedna za drugu, ali i gluve za glas naroda koga tvrde da reprezentuju. Kao u poslednjem stadijumu istorije Vavilona, više skoro da i ne govore istim jezikom: prvi su za druge „banditi“, drugi za prve „oni što se valjaju u blatu svinjca“. I tome slično.

Nauk prošlosti, a zahtev sigurne budućnosti dvopolarnoj Srbiji, umesto seirenja i nipodaštavanja izborne volje jedne ili druge polovine birača, jednostavno nalaže – deobu vlasti.

Ako neko ne razume o čemu se radi, citiraću Vesnu Pešić: Demokratija znači upravo smenjivost, a ne uzurpaciju sve tri grane vlasti.

Od gluvih telefona do gluvog baruta, daleko bilo, na ovim prostorima nikad nije bio dalek put.