Ako se i u čemu slažem sa piskaralima teralica za javnost iz Krunske ulice, slažem se da Tomi Nikoliću pristaje nadimak „politička kukavica“, jer se nije izjasnio ni o čemu strateškom, a krupnom. Ni o Mladiću ni o Kosovu i tome slično.
Ali, za razliku od narcisoidne, em hiperdemokratske em ultrapatriotske em evrofanatične, vlasti, opozicija se, i građanska i nacionalna, makar izjašnjava o životu.
Vlasti na odlasku, mislim Demokratskoj, važnije je, dočim, da zavađa petliće unutar koalicionih redova; da na pretećem dugom štapu drži „prirodne saveznike“; da dva svoja politička prijatelja, onog koji je već dvared uskakao u ovdašnje izbore držeći stranu DS-a i ovog koji se nemilosrdno nudi za glavnog postizbornog koalicionog partnera istog DS-a, huška, kao, jednog na drugog. Važniji su im, bože im oprosti, Milorad i Čedomir na brvnu, od hleba našeg nasušnog.
Samo ovde ima da se vlast, umesto da argumentuje utrošak narodnih i preko narodnih leđa uzajmljenih para, prosto uvredi kad je neko priupita kako nešto što je potpisano na 120 treba, za sad, da se plati 140 ili 161 milion evra; zašto ćemo izgradnju mosta Beška stranoj kompaniji iskeširati 70 miliona evra, umesto upola manje, koliko je tražio domaći konzorcijum građevinara; kako se to za cenu jednog premošćavanja obične Save moćni Dunav na najmočvarnijem delu može premostiti dva, tri ili četiri puta… I tako dalje. I tome slično.
Samo se nama dogodila ovakva osetljiva, uvredljiva vlast koja se kani ljutkati na svako, zdravom razumu, primereno javno postavljeno pitanje.
Za najnovijeg Ljutka, na moje iskreno razočarenje, kandidovao se i jedini vladar u ovoj zemlji koji u politiku, verovao sam, nije ušao da se obogati ili tu svetu stvar vođenja države materijalizuje na neki drugi način. Pošto je dovoljno bogat već bio i pre nego je, tek „posle oslobođenja“, 2004, odlučio da se učlani u Demokratsku…
Guru beogradskih vaspitačica, osvedočeni borac protiv tiranije Državne revizorske institucije i hegemonije „Parking servisa“, Robin Hud velegradskih „prezrenih“ i „sužanja koje mori glad“, u specijalnom monologu kod Bećkovićeve, uvođenje „Bus plus“ sistema u beogradski javni prevoz, u ovom trenutku, na ovaj način i pod ovakvim finansijskim uslovima, obrazložio je bezobzirnim argumentom da iza projekta stoje dve naše i „turska firma koja je 2000. dobila nagradu za najbolji program u toj oblasti, a 2010. je bila među tri najbolje na sajmu u Parizu“.
A pitanje javnosti je bilo: da nije malo preskupa dara? Jer, sam gradonačelnik – mašinski inženjer je, verovao sam da mu matematika bolje ide nego meni – je kazao da se očekuje mesečno prihodovanje od gradskog prevoza između sedam i osam miliona evra, da će grupa investitora oko „Bus polusa“ uzimati 8,5 odsto od svake prodate karte. Računam, međutim, da je to i do 760.000 evra mesečno, znači godišnje 9.120.000 evra. Do sada je već izdato pola miliona personalizovanih „Bus plus“ kartica, te dodatnih 100.000 nepersonalizovanih, sve puta 2,5 evra po jednoj – znači, konzorcijum „Bus plusa“ već je prihodovao milion i po i po toj osnovi, a i još će, ako sistem zaživi.
Dakle, levo-desno, eto nas već u prvoj godini iznad 12 miliona prihoda za tajanstvene investitore, koliko su inače oni, opet prema Đilasovoj matematici, uložili u ovaj posao.
Šta kaže moj mali politikološki mozak, nenavikao na igru velikih brojki? Ulagači ništa ne rizikuju, sigurno dobijaju, tim pre što je gradska uprava našega glavnoga grada u ovaj privatni projekat upregla svu svoju državnu logistiku koju, da podsetim, plaćamo mi, poreski obveznici. Niko normalan ne može da ima ništa protiv uređenja i, ako hoćete, civilizovanja sistema naplate usluge gradskog prevoza. Ali, problem je upravo u tome što taj posao vode ljudi koji se ne sećaju (Đilas to iskreno priznade) kada su se poslednji put vozili beogradskim tramvajem, trolejbusom ili autobusom.
A da su se vozili i da se voze, znali bi da je Beograd i pre 20 i kusur godina modernije inkasirao usluge prevoza – postojale su karte za više vožnji (pantljičare), moderni poništivači, a onda je neko odlučio da sve vrati na praistorijske „validatore“.
Da dnevno dele muke sa svojim sugrađanima, a ne samo za potrebe propagande „Bus plus“ sistema, znali bi naši čelnici da se Beograđani, i 11 godina od „demokratskih promena“ i dalje vešaju o autobuse jer ko zna kad će naići drugi; da im ruke i noge vire iz trolejbuskih vrata; da, posle obične letnje kišice, a nekmoli nakon ovakve ledene pošasti, u Beogradu putnici i po više sati svog svakodnevnog života provode gledajući „tramvaj zvani želja“… O nekakvom dostojanstvu miliona Beograđana i njihovih gostiju u gradskom prevozu, suvišno je i zboriti. Da su se neki put provozali s narodom, znali bi onda i naši gradski „oci“ da je sve to građanima mnogo, mnogo važnije od toga što će sutra moći da se hvale kako im je „Bus plus“ softver i hardver skrojila baš ta turska firma sa baš tim srpskim partnerima. I ne bi sada ostajali bez odgovora na pitanje: A zar ovakav sistem naplate nije mogao da organizuje samo Gradsko saobraćajno Beograd, ako je već nešto slično uspelo, takođe Javnom, preduzeću „Parking servis“?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
