Bio sam u pariskom Diznilendu baš onoga dana kada je ovde konačno skuvana vlada koja se, prethodnih nedelja, krčkala na tihoj vatri. Kako su pristizale SMS vesti iz Beograda, tako mi je u glavi bujao sve veći haos.
Pa mi se sve izmešalo. Raja, Gaja i Vlaja su mi se pričinili kao trojac DVD (Dačić-Vučić-Dinkić); od ujka Baje mi se prividela penzionerska cicija Krkobabić; Šilja mi je, da prostite, nekako najsličniji našem „la coste“ ministru; Mini mi se, ne znam zašto, učinila novom ministarkom energetike, dočim mi Miki, priznajem, već nedostaje u novom kabinetu; Pata mi se ukazala na prvi pomen ministarke zdravlja… I tome slično. Jedino mi je Paja Patak ostao bez adekvatnog kostima. Doduše, ostali su u Diznilendu i gusari s Kariba, i „Kuća strave“, i svih sedam patuljaka, i mornari sa Misisipija, i pomahnitali voz, i kaubojsko spomenje, pa bi se, na drugo gledanje, i bez velikog natezanja, našlo dovoljno asocijacija i za ceo naš parlament.
A samo što sam, iz Diznijevog carstva, kao, bajki, zakoračio u stvarni srpski svet, čudom nisam mogao da se načudim šta me dočekalo: te, Dačić i Vučić, u slučaju kupoprodaje „Politike“, spustili rampu na ulazak ruskog kapitala u naše medije, u formi izvesne medijske kompanije iz Moskve; te, Ljajić na Medijskom servisu „Verujte sopstvenim očima“ preuzeo uređivanje emisije „Reč na reč“, mislim – dao reč da on lično neće uopšte u vladu, pa dao reč da njegovi neće u vladu s onima koji su bili protiv Tadićeve liste, pa dao reč da možda hoće u vladu, ali neće on lično, pa, elem, ušao u vladu i on i njegovi; te, deURSovana „Naša Maja“ glasala za Dinkića; Čeda zvani „Sad me vidiš – sad me ne vidiš„, između samo jednog akšama i jednog sabaha, na ćilimčetu iz „Hiljadu i jedne noći“, doleteo valjda odnekud, pa valjda odleteo opet nekud, samo da bi im skresao u brk to što je imao da im skreše; Dačić sabirao, krstio se i prizivao Boga u pomoć, kao, Bože mi oprosti, Koštunica da je; Šule, Dule, Jeca, prebačeni u magareći (prvi) red, u D-odeljenju profesora Mićuna; Đilas, u ulozi druga Đide, a u odelcetu patuljka Ljutka, otpisivao Komandantu i celom Politbirou… „I, naravno, Džej“ – koji je ponovo obilazio sportske terene po Tari, ali ovaj put sa visokim centrom KK „Igokea“ iz Laktaša. „Dačić je jednom ovde šutirao na koš, ja sam stajao sa strane, vi ste fotografisali, ali je to bilo više za decu“ – tako nekako je Bivši, četiri godine kasnije, objasnio potpisivanje Deklaracije o pomirenju DS i SPS iz 2008.
Pa, kako sad da ne poverujem da je onaj, Diznijev svet, u stvari, pravi!? Džaba mi štipanje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
