Đilas i Palma na strani razuma

Priznajem da sam se onomad ogrešio o Dragana Đilasa, kad sam, kao njegovu glavnu preporuku za bavljenje politikom, isticao samo to što je svoje bogatstvo stekao pre ulaska u visoku politiku. Grešku sam prvi put priznao onoga trena kada su lažni zaštitnici romskih prava gradonačelnika Beograda označili kao rasistu samo zato što je Rome ispod Gazele, iz udžerica od kartona, sa smetlišta i iz pacovskih čeljusti, preselio u metalne kućice sa vodom i strujom. U danu kada je sumirao štetu koju su vandali načinili svojoj prestonici, u danu prejakih reči kada je kazati „fašizam i klerofašizam“ bilo kao reći „Dobar dan“, Đilas je smogao hrabrosti da podseti kako je upozoravao da će ovo da se desi i upitao: „Da li će ljudima koji su pravili paradu biti sutra bolje i da li će imati veća prava nego danas? Neće. Čak će homofobičnost biti veća nego danas.“

Drugi avaz trezvenosti stigao je iz Jagodine, od čoveka koji medijskim delatnicima, inače, služi za dežurnu sprdnju. Palma, koji je „Paradu“ obeležavao u svom zoo-vrtu, pošto je prethodno isključio TV signal svim generacijama svojih ukućana, zakleo se juče kako mu nijedan ambasador s kojim se susretao nije rekao da je održavanje „Parade ponosa“ uslov za ulazak u Evropsku uniju i upitao ministre koji su bili na paradi zašto nisu podržali i protest policajaca ili sindikata zbog malih plata ili protest protiv prodaje fabrika ispod svake cene.

Uz principijelnog Čedomira Jovanovića koji je svoju podršku „Paradi“ pokazao ličnim prisustvom, to su jedini glasovi razuma koji su stigli iz tabora tzv. demokratske i proevropske Srbije.

Ministru unutrašnjih poslova kapa dole za profesionalnost i trpeljivost policije, ali zameniku premijera i predsedniku SPS-a, dakle političaru, pitanje – šta znači njegova ocena da je „Parada ponosa za nas ispit da li smo spremni da organizujemo nešto što se ne sviđa većini građana zemlje“!? Htede li reći da je to vlast, a ne LGPT organizacije, „organizovala“ ovaj skup. Ili, ima li potrebe uopšte komentarisati njegovu stranačku koleginicu i predsednicu parlamenta Slavicu Đukić-Dejanović koja je, doskoro, najavljivala sebe u prvim redovima „Parade ponosa“, a onda se, u četvrtak, naprečac dosetila da ima svadbu, a za Manjež nije dobila pozivnicu? Čankov Kostreš je bio originalan – dok su njegovi koalicioni partneri dijagnostikovali fašizam po beogradskim ulicama, on je imao turnir u banatskim šorama…

Razumem da nam je neko iz Brisela došapnuo da ćemo dobiti još jedan „plusić“ na našem evropskom putu, ali šta sada kada nam, posle pohare prestonice, sleduje sila sigurnih i debelih minusa?

Da li je izvojevana neka nova sloboda za seksualne manjine? Ne, samo je produbljen taj antagonizam.

Iz doba detinjstva, pamtim one spektakularne vojne i prvomajske parade pred Saveznom skupštinom. Parada je uvek bila manifestacija neke sile, demonstracija nečije snage i odlučnosti, forma preventivne pretnje da se neko odvrati od nečega. Recimo, tada, „da odvratimo neprijatelja i od pomisli da bi mogao da napadne našu zemlju“. U svakoj paradi, elem, ima nečega izazivačkog. Nečega, u inat. Da se sprema nešto kao grozan odgovor, bilo je jasno još u petak, u noći bruke sa Estonijom, kada je skandirano ono „Ko ne skače, taj je peder!“.

U pravu je predsednik kada konstatuje: Napad na policiju je napad na državu! Problem je, međutim, što su nekvalifikovani spin-majstori vlasti, kao zapeta puška, počeli da love „inspiratore i nalogodavce“ i da ispaljuju rafale sumnje – u opoziciju. Kao da su jedva dočekali ovaj vandalizam.

Da je malo pameti u te opozicije, iz istih stopa bi i ona morala da se ogradi od te „dece“, tih, više-manje, maloletnih prestupnika koji su u grdne nevolje uvalili, najpre sebe i svoje porodice, a onda i tzv. tradicionalnu Srbiju i njene političke reprezente. Mogli su biti „i vuk sit i ovce na broju“ da je „Parada“ lepo organizovana u, na primer, „Areni“. Ili, na prostranom i lakom za čuvanje Ušću, gde je mitingovanje, svojevremeno, „okolčio“ pokojni Milošević.

Ovako, neko je inadžijski presekao da „Ponos“, po svaku cenu, ima da bude u „krugu dvojke“. A kad smo kod tumačenja slobode govora i zborovanja, da li zaista verujete da bi ovima manjincima što im je u subotu u Novom Pazaru zabranjen miting „Sandžak u Srbiji“, to isto bilo dozvoljeno u centru Beograda? Ili, da li bih ja mogao da dobijem dozvolu da jednog vikenda blokiram život prestonice i zakažem demonstracije diskriminisanih radnika nekoć opozicione „Borbe“, iako nas ima više nego što ih se okupilo u parku Manjež u subotu. Ili, ili, ili…?