Dobri vojnik Čanak

Pa, da razjasnim svoj skriveni motiv. Stranka koja je predvodila dve prethodne vlade ima obavezu da se, makar sada kada je daleko od vlasti, konačno otvori prema javnosti i objasni građanima kako to i zašto, za njena mandata, odoše od nas i Kosovo i Crna Gora. I šta je to ona sve, ako zaista nešto jeste, (u)činila da to uspori ili spreči i da li je to neko (i ko, ako jeste) od njenih bivših koalicionih partnera potpomagao teritorijalno skraćivanje otadžbine nam „na razumnu meru“?

Jedan sam od onih koji, iako uporno pokušava, baš i ne uspeva da razume u čemu je to tolika posebnost crnogorskog nacionalnog identiteta u odnosu na, primera radi, srpski. I zašto bi, recimo, Srbi iz BiH ili Hrvatske sve na ovom svetu dali samo da nekada opet budu u jednoj državi sa Srbijom ili, bar, zauvek ostanu deo jedinstvenog srpskog nacionalnog korpusa, a Crnogorci novog tipa bi sve učinili da im se, ako ikako može, poništi bilo kakva sličnost sa Srbima?

Osim, ako to nije onaj, u psihologiji znani, „kompleks malih razlika“. Zbog čega prihvatam da me, u daljoj komunikaciji, identifikuju i „onako“, kako mi to već pripada.

No, ipak, ne shvatam otkud odjednom tolika gadljivost naših (aktuelnih) državnih zvaničnika koji, prošle nedelje, ne odoše ni na Cetinje, ni u Podgoricu, ni u Budvu. Ni na peti rođendan 55-postotne nezavisnosti Crne Gore; ni na partijsku svečanost, najpre SPS-ovog, potom i DS-ovog, najmilijeg političkog saveznika Mila Đukanovića. Hajde, za Klintonovu „makedonsku“ budvansku žurku da i razumem: tamo se za slikanje sa živim spomenikom iz Prištine plaćala kotizacija od „tisuću evrića“.

Jesmo li mi to, nešto kao, povređeni ili ljuti? Mislim, ne mi, nego ovi što misle i „uvređuju“ se u ime svih nas.

Pa, što smo onda nezavisnu Crnu Goru ekspresno priznavali? I, ako smo ih već priznali, što požurismo da uspostavljamo odnose s njima, tako brzo, skoro kao oni s Kosovom? Pa, kad smo već uspostavili diplomatske veze s njima, što tu činjenicu ne iskoristismo da povučemo (beše li Lutovac?) ambasadora iz Podgorice nakon što su oni priznali Kosovo? I tome slično.

Kako se to zvanični Beograd ponaša prema Crnoj Gori: svi drugi, a pogotovo „naši dragi evropski prijatelji“ smeju da priznaju Kosovo, samo Crnoj Gori to ne dozvoljavamo; svi, i u zemlji i u inostranstvu, čak i delovi vladajuće oligarhije u Beogradu, smeju da Srpskoj pravoslavnoj crkvi lepe i najgore atribute, samo je to Milu Đukanoviću zabranjeno…? Gde je tu princip?

Čast Srbije u Crnoj Gori branio je (i odbranio!) Nenad Čanak.

Milo kao Njegoš, kao kralj Nikola – junački se, usred Podgorice, isprsio lider vojvođanske Lige socijaldemokrata i dobro zezao na račun svoga domaćina. Najnoviji crnogorski „vladika Rade“ razumeo je i inteligentno otćutao ovu zafrkanciju najvećeg fana Vukovog „Crven bana“, jer, na kraju krajeva, Nenad Čanak je čovek koji je spreman da se našali i na svoj račun. Setite se samo njegovog „kopirajterskog“ dostignuća: „Na našim dušecima i bogalji j..u plavuše!“.

Zamislite da su na Milov partijski kongres otišli pozvani (!) Tadić ili Dačić. Otišli i – o oficijelnoj Crnoj Gori i svojim kolegama crnogorskim zvaničnicima – rekli ono što im je na srcu. Ono što spinuju i, kao kukavičija jaja, poturaju ovdašnjim medijima.

Zar mislite da bi time izgubili? Ne, naprotiv, pobrali bi simpatije i srpske, ali i crnogorske javnosti, barem zbog hrabrosti!

Ali, to bi smeli da učine državnici koji znaju šta im je državna i nacionalna strategija.

Koji znaju s kim će, „sučim“ će i dokle će Srbija za pet, deset, pedeset godina.

Taktika „i (Kosovo) – i (Evropa)“ kojom je, u leto 2008, „nabeđen“ i pobeđen Koštunica, očigledno je u poslednjoj fazi odumiranja. Izgleda da su bili u pravu oni koji su našu državnu viziju sveli na prosto: „Ili – ili“.

Ako je srpski izbor ono jevrejsko „Dogodine u Jerusalimu“, onda je to moralo da se građanima saopšti pre tri godine.

Ako odluka ovog režima ide u pravcu onoga o čemu je prvi prozborio ministar unutrašnjih dela – red je da mu Tadić, u Pionirskom parku, hitno postavlja kip. Jer, Dačić mu je spasio čest i čast, a sebe priložio na oltar „izdajnika“.