Dobro, i šta sad?

„Ko je ubijao, neka odgovara; moje je naređenje bilo samo da se evakuišu žene, deca i ranjenici“ – prenosi očeve reči mlađi Mladić, a potvrđuje i „duboko grlo“, navodno, iz našeg tužilaštva. Šta ovoj rečenici Mladića seniora, normalan čovek ima da doda. Zakon je zakon, ma kakav da je, a zakone o saradnji s Haškim tribunalom doneli su i ova zemlja i Republika Srpska, ovu obavezu nalaže i „izvorni“ Dejton.

„Kao vojni komandant koji je sistematski sprovodio brutalne zločine i masovna ubijanja, Mladić će konačno odgovarati – pred Bosnom i svetom“, izjavio je jedan američki penzioner. Kazao je to u funkciji supružnika sadašnje američke šefice diplomatije. No, stvar može da zaboli jer je ovom vidovitom filantropu, zbog „humanitarnih bombardovanja“ širom Zemljine kugle, dakle, „svugde gde je ugrožen američki nacionalni interes“, još za života, podignut spomenik u slobodarskoj Prištini. Što je neki znak.

I, tu nastaje prva grupa problema. Da li je cilj haške „egzekucije“, pre suđenja i bez suđenja, nad Mladićem isključivo u funkciji vraćanja, kakvog-takvog, duga žrtvama masovnog zločina u Srebrenici ili još jedan pokušaj simboličkog i pravnog unižavanja do granice poništavanja Srbije, Republike Srpske i celog jednog naroda? Još jedino Dodik veruje da je ovo hapšenje rutinsko „ispunjenje međunarodnih obaveza“; očekuje da će i svi drugi koji su počinili zločine, za te zločine i da odgovaraju, apostrofirajući, pri tom, ratne političke i vojne dužnosnike u Bošnjaka.

I, dok se ovdašnja javnost već svikla na Holanđane koji, frustrirani nečasnom ulogom svojih mirovnjaka u srebreničkom masakru, ‘ladno pitaju „dobro Mladić, ali gde je Hadžić“ – pravi šamar ovdašnjoj režimskoj euforiji stiže od izvestilice Evropskog parlamenta za Kosovo Ulrike Lunaček. Po njoj, osim hapšenja Mladića, za status kandidata neophodno je i „razvijanje dobrih odnosa sa susednim, nezavisnim Kosovom“ – a nešto slično izdeklamovao je u „Kažiprstu“ i naš lični Slovenac Kacin, samo nekoliko sati pre nego je predsednik Srbije priopćio, zamalo pa „ekskluzivu“ – ispada da smo „džaba krečili“. Ili, kao u slučaju eksportovanja Miloševića, na međunarodnoj pijaci loše istrgovali.

Sve ostalo, na unutrašnjopolitičkom planu, pretvorilo se u besprimernu apsolutnu kampanju. Predizbornog „šibicarenja“, seirenja, agresivnog ubeđivanja javnosti da je general, u stvari, nešto potpuno drugo od onoga u šta su ga spinovali ludih devedesetih. Neki od tih „spin-doktora“ koji su Mladiću navlačili odoru legende u ratno doba, sad su prednjačili u krojenju ludačke košulje, blaćenju istog tog čoveka. Od predsednika države koji, evo već tri godine, američkim diplomatama cinkari (pogledajte „Vikiliks“) svog stvoritelja, kohabitanta, a danas političkog protivnika, da je odavno znao gde je general – do medijskih mogula koji su se, u toj propagandnoj igri toliko zaigrali da, u jednom svom mediju, tvrde da je Mladić rekao kako je „Šešelj kreten“, a u drugom svom opštilu generalu pripisuju izjavu: „Hoću da me Šešelj brani“…

Sve čime smo od našeg državnog „Velikog brata“ bombardovani od četvrtka naovamo ličilo je na formalni start jedne nove, jednako brutalne indoktrinacije, kolektivnog ispiranja naših malih mozgova, te prisilnog nametanja nekih novih, opet neporecivih istina, vrednosti i standarda i nekih novih, ponovo nepogrešivih i bezgrešnih, autoriteta. I tome slično.

Kad zažmurim i pokušam da se setim šta je jedino vredno naslova, između hiljada produkovanih informacija, poluinformacija, dezinformacija, glasina ili laži iz policijskih i parapolicijskih izvora, dvoumim se između Zenonovog paradoksa i otrežnjujućeg teksta sudije za ratne zločine UN Džefrija Robertsona u „Independentu“.

Prvi je „Ahil i kornjača: Hrvatski list pretrčao srpskog predsednika“, a drugi naslov potražio bih u Robertsonovom stavu da bi optužnica protiv Mladića trebalo da bude preformulisana u samo jednu tačku – „zločin protiv čovečnosti po komandnoj odgovornosti, kako bi pravda bila sprovedena bolje nego što je to bilo u slučaju Miloševića, jer je optužnica za genocid teško dokaziva i otvorena za beskrajna tehničko-pravna sporenja“.

Jer, da se ne lažemo: najmanje je, sve ovo vreme, na delu bilo iskrenih ljudskih suza za srebreničkim žrtvama, na jednoj, ili iskrene brige za sudbine haških optuženika, na drugoj strani. Sve je ovde na terenu surove bitke za dokazivanje kolektivne (ne)genocidnosti jednog naroda u proteklom ratu.