Dogodine u Briselu ili u Hagu

Taman poletni Jeremić Vuk obelodani da dve afričke zemlje, još, neće priznati nezavisno Kosovo – oglasi se predsednik suda srpske nade u Hagu Hisaši Ovada.

Samo što veseli Boža Đelić obeća evrokandidaturu do kraja tekuće – iznebuha otpozdravi naš mentor Kacin da ćemo poljubiti zatvorena vrata.

Šef Međunarodnog suda pravde u Hagu, elem, iako ne može da prejudicira odluku suda da li je jednostrano proglašena nezavisnost Kosova u skladu s međunarodnim pravom, sigurno zna da neće biti jednoznačne odluke „da“ ili „ne“, „za“ ili „protiv“. „Biće to zaključak na 30 strana. Sudije mogu imati različita, ponekad i neusaglašena mišljenja (jer 15 sudija „dolazi iz različitih civilizacija, iz različitih zemalja, s raznim društvenim uređenjima“). Taj zaključak prosto treba čitati. Treba ga izučavati“ – kaza Ovada.

Znači, ćorak, iz dvojke u kec: okruglo, pa na ćoše. Usput, zaključak ima savetodavni, a ne obavezujući karakter, a sud se, za zlu ne trebalo, može proglasiti i nenadležnim. Jelte.

Tek što su se naš Kluni i njegovi statisti bili opasno „primili“ na Berluskonija (2014, najkasnije, Srbija u EU!), kad sa obala Ljubljanice vruće podsećanje da su nesrećni Italijani i sami, zbog „bizarnog medijskog i političkog stanja“ u vlastitoj porodici, bili posebna tema plenarnog zasedanja Evropskog parlamenta. Toliko o kredibilitetu rimskih, a srpskih protežera čiju blagonaklonost hladna Ljubljana nazva „političkim dodvoravanjem ili čak političkom prostitucijom“ koja može da prođe u Mediteranu, ali nikako u Nemačkoj ili u Skandinaviji.

Naš „specijalni vaspitač“ za evropske poslove bio je surov: To što je neko prerano ili iz svojih političkih potreba i računice najavio, izjavio ili obećao domaćoj javnosti da će do kraja godine Srbija podneti zahtev za članstvo u EU, ne menja pravila igre – sa fikcijama se ne može u EU!

Jelka Kacina ne morate voleti da biste mu potpisali mnoge od njegovih dilema: Da li Srbija ima više spoljnih politika – „za svaku priliku ili za svake uši drugačiju“? Da li srpski državni velikodostojnici razumeju način donošenja odluka u EU? Čemu toliko nerealnih očekivanja i neodgovornih, kontroverznih javnih izjava i ishitrenih najava najviših predstavnika Srbije? Da li srpska politička praksa tipa „lako ćemo“, „o tom – potom“ ili „pokazaćemo mi njima“ vodi u EU?

Za ovo polivanje hladnom vodom nije trebalo da nam dolaze čak otuda.

Za mog ispisnika s fakulteta Milana Pajevića, aktivistu ISAC Centra za međunarodne i bezbednosne poslove, sem fanova njegovog, a „Deda Pajinog slatkog kuvara“, malo koji je nadobudni političkomisleći Srbin čuo. Što ne znači da čovek nedovoljno vredi ili malo zna. Naprotiv, nekoć glavni šraf onomad moćnog G 17, danas važan čovek iz senke, Pajević lepo upozorava: Srbija ne može da postane član EU pre 2018. ili, realnije, 2020. godine.

Dotle, kome je do Evropske unije, može jeftino, ako nam ukinu vize, do Segedina, Temišvara ili buvljaka Ilinci u Sofiji.

Već vidim kako režimski spin – doktori smišljaju otklon u vidu nekog novog lepka za muve. Trenutno se traži odgovor na vladajuću laž da je „srpsko pitanje (uključiv i Kosovo“) – demokratsko pitanje“, te kako će političkim ukopom Miloševića (Šešelja, Koštunice i tome slično) Srbija postati ravnopravni deo porodice evropskih država. Da li će samo ukidanje viza biti (dovoljan) pobednički izborni „štih“ DS-u i SPS-u, posle 19 godina, njihovom zajedničkom zaslugom, izgubljenih nada?

Plašim se da, umesto jevrejskog „Danas ovde, a dogodine u Jerušalajimu!“ – ovde polako postaje mantra: „Dogodine u Briselu ili, makar, Hagu“.

Ali, da nada ne umire poslednja, uverio nas je Unuk. Sa Kongresa ujedinjenja srpskih kompartija u Novom Sadu. Primaće, veli, i vernike, ne samo ateiste. Na stranu politika i demokratija, ime Josip Broz, barem nama koji smo osetili nešto od njegovoga doba, odnosno nešto malo od normalnog života, jedini je brend za „stara dobra vremena“.